"Novakov pobednički maraton nad Rodžerom Federom u Vimbldonskom finalu", glasi naslov kolumne američkog novinara portala "The Ringer" Brajana Filipsa koju vam prenosimo u celosti.
Novak Đoković zna na koji način da pobedi čak i kada gubi. On veoma strpljivo apsorbuje najopasniju igru svog protivnika, tek toliko da ostane 'živ' i zna da izabere trenutak kada da uzvrati udarac.
Izgubiće spektakularno nadigravanje, a onda, dok sportski komentatori sipaju hvalospeve na račun njegovog protivnika, neočekivano osvaja sledeći poen. Kada ste pomislili da će pobeći sa terena on će sa par forhend vinera preokrenuti rezultat i shvatate da on osvaja set. Tenis je igra trenutka skrivena u igri trčanja. Nisam siguran da li sam ikada video igrača koji sve to ume da koristi bolje od Đokovića.
On je uvek spreman za spektakularnu dominaciju koju je jedan igrač ikada doživeo. On može da razmontira igrača poput hirurga, kao što je učinio sa siromašnim Davidom Gofanom u četvrtfinalu Vimbldona; u drugom setu tog meča slavio je sa 6:0, a nije bio tako blizu. Možete pogledati snimke sa TV-a ako mislite da lažem. Ali ona druga strana, njegov mračna strana taktičke izdržljivosti koja ga čini strašnim teniserom u protekloj deceniji i verovatno najstrašnijim igračem svih vremena. On genijalno funkcioniše u 'lošim trkama' i to na takav način da iz sebe izvlači najbolje u ključnim momentima.
Nisam siguran da sam ikada video bolji primer ove njegove mračne strane igre nego u nedeljnom finalu Vimbldona, gde je izdržao petosatni napada Rodžera Federera - vlasnika najviše titula, neponovljive legende u belom sportu - i pobedi sa 7:6 (5), 1:6, 7:6 (4), 4:6, 13:12 (3). Mislim... Pogledajte još jednom taj rezultat. Smešno, zar ne? 13:12 (3) nije set u tenisu. To je domaći zadatak iz matematike. Priča sakrivena u brojevima i zagradama govori o Novakovoj natrprirodnoj istrajnosti koja ne može da se poredi ni sa čim u istoriji tenisa.
Bacimo karte na sto sada. Ako ovo čitate izvan geografskog područja Istočne Evrope, postoje dobre šanse da ste navijali za Federera. Ali takođe postoje dobre šanse da ne volite previše Đokovića. Navijati za Federera ponekad ume da bude zamorno zbog loše pozicije njegovih 'običnih' navijača i zbog teniske stručnosti, dok Đoković nije bio voljen tokom igre. Njegovim fanovima, njegova relativna nepopularnost koja ima veze sa američkim i zapadnoevropskim šovinizmom i oklevanjem privilegovanih navijača iz tradicionalnih zemalja tenisa koji ga gledaju kao 'srpsku kapiju' koja ruši staklenu kulu Rodžera i Nadala. Svi ostali koji navijaju za Đokovića smatraju da je veoma stresan za gledanje, kao i da je previše očajan da biste ga voleli, zatim način na koji vuče svoju majicu kada je besan, kao i to što šalje prkosne poglede i ućutkuje publiku...
U svakom slučaju, danas nisam razgovoarao sa osobom koja nije navijala za Federera. Ja sam navijao za Federera. Nik Kirjos, koji dosta zna kako da izazove reakciju publike, navijao je za Federera. Kirjos je maja meseca je optužio Đokovića da ima "bolesnu opsesiju" da bude voljen. "On samo želi da bude kao Rodžer", rekao je: "Voli da se ulizuje" dodao je. Kirjos je tvitovao "Federer, molim te pobedi", uz emotivni emotikon.
Dakle, ako ste prošli kroz uzbudljivu, kažnjavačku, petosatnu mlinsku mašinu finala (to uključuje i taj-brejk u petom setu, najduži u istoriji Vimbldona, kao i činjenice da je Džo Mekinro bio poprilično glasan u komentatorskoj loži) i gledali tenisera kojeg toliko volite, možda neće biti u stanju da čitate o žestokoj mentalnoj istrajnosti igrača koji ga je pobedio. To je u suštini sva tragedija Đokovića. On je stigao malo ranije ili malo kasnije u scenariju Federer-Nadal, previše kasno da bi bio ravnopravan partner u ovoj priči, a previše rano da bi se ova priča završila sa njim. I kao rezultat toga uvek se osećao pomalo čudno, čak i kad je osvojio 16 titulu i bio najbolji teniser sveta u proteklih deset godina. (Ako stavimo u stranu njegove misteriozne povrede, njegov vrhunac bi verovatno trajao duže od Federera). Ljubitelji tenisa ga nevoljno cene; čak i njegovim blistavim danima poznavaoci tenisa smatraju da naslov treba da glasi "Federer je izgubio", pre nego "Đoković je pobedio".
Šteta zbog toga, jer je Đoković, čak i ako navijate protiv njega, postao najfascinantniji lik u tenisu. Njegova pobeda u nedelju bila je toliko neverovatna da je to apsurdno, ali je bila i njegova savršena slika. Ta pobeda opisuje koliko je dugačak put prešao da bi svoje slabosti pretvorio u svoju snagu. Samo pogledajte statistiku, Federer je osvojio 36 gemova u finalu grend slema... i izgubio. Federer je osvojio po šest gemova u svih pet setova... I izgubio. Federerer u prva tri seta nije dozvolio nijednu brejk loptu... i izgubio (a pritom je izgubio u dva od ta tri seta). Osvojio je više gemova, više poena, bolje je servirao prema svim kriterijumima, ostvario je više asova, manje duplih grešaka, imao je veći procenat poena posle pogođenih prvih i drugih servisa, imao je više brejk lopti, više ih je pretvarao u poene... Đoković je najbolji reterner u istoriji tenisa, ali u finalu je Federer osvojio više takvih poena i u većem procentu. Napravio je više neiznuđenih grešaka od Đokovića, a pogodio je 40 vinera više od Đokovića (94:54)...
Prema svakoj mogućoj kategoriji, Federer je bio bolji igrač i izgubio je. Da ste gledali meč bez praćenja rezultata i da niste znali za Đokovićev učinak u takvim mečevima, onda bi pretpostavili da je Federer imao kontrolu (a, ako ste znali Đokovićevu istoriju u sličnim situacijama, postoji verovatnoća da ni u jednom trenutku niste pomislili da bi Federer mogao da pobedi, čak ni kada je imao dve meč lopte).
Federer je bio aktivniji, agresivniji, pogađao je udarce za pamćenje, proveo je čitavo popodne leteći ka mreži i pogađajući drop-šotovima mesta kraj mreže koja se ne mogu dostići. I izgubio je.
Federer je dominirao razmenama , ali nije mogao da spreči Đokovića da preuzme kontrolu u odlučujućim momentima. Kada je bio nadigran u drugom setu, Đoković je podigao neku vrstu mračne sile oko sebe, ispumpao je vazduh iz meča, isključio je publiku i izgradio svoj put kroz treći set, koji je iznenada izgubio ritam... Bez načina da naškodi Federerovom servisu, igrao je da preživi do taj-brejka. A, kada je tamo stigao, bio je u stanju da ubrza svoju igru tek toliko da bude dovoljno da prvi stigne do sedam poena. Bio je to tesan, brutalan, nepoetični tenis, u kojem nije bilo prostora za grešku. I izvukao se. Kao rezultat toga, Đoković je postao prvi igrač koji je osvojio Vimbldon nakon što je sprečio protivnika da iskoristi meč-lopte još od Boba Falkenberga 1948. godine.
Šta je toliko fascinantno u vezi sa ovim? To da možete da izvučete direktnu liniju između Đokovićeve naizgled neuništive mentalne čvrstine i preciznih crta karaktera koje sprečavaju da ga vole navijači. Hajde da pretpostavimo da je Kirjos u pravu i da Đoković zaista očajnički želi da ga svi vole. Svuda gde Federer ode, publika ga obožava. Odigrao je beskrajni suton svoje karijere konstantno nastupajući na domaćem terenu. Nijedan igrač pre njega nije to doživeo. Kada pobeđuje, publika deli i prihvata njegovu radost. Kada gubi, publika će mu pomoći da se vrati. Postoji mreža ispod njega, kao i naspram njega. Svaki meč igra uz veliku emotivnu podršku.
Sada razmislite kako stoje stvari za Đokovića. On hoće tu vrstu ljubavi i skoro nikad je ne dobija. Kada osvoji Vimbldon i kada se šepuri osmehujući se i kada teru publika da gleda njegovo 'mučno' jedenje trave, aplauz je... učtiv. Pre toga, skoro svi na stadionu se mole da on izgubi, kao i skoro svi koji gledaju kod kuće (a to su milioni širom sveta). Igrač koji najviše žudi za pažnjom je igrač prema kome publika najupornije zadržava naklonost. Žao mi je, ali taj osećaj mora da je loš. Na nekom nivou, on igra u košmaru, iz meča u meč. Normalna osoba bi se verovatno slomila. Šta je loše sa mnom? Zašto me ne vole? Ipak, Đoković nekako okrene taj scenario u svoj recept za stalne pobede.
Besmisleno je da pretpostavimo da je Đoković toliko u stanju da trpi i da je toliko jak u najstresnijim situacijama zato što suštinski igra sve vreme u nepovoljnim okolnostima i u stresu. Da je postao mentalno najčvršći teniser nakon što je počeo kao jedan od emotivno naslabijih?
Federerova igra bila je u neredu u najvažnijim momentima finala - pri meč loptama i u sva tri taj-brejka... I sigurno je izgledalo kao da ga je pritisak stigao. Vidno je bio zategnut, kao da je u sebi mislio 'nemoj ovo da za**beš, svi ovi ljudi navijaju za tebe'. Onda je počeo da niže greške na osnovnoj ligi, dok je Đoković ostao relativno miran. On zna kako da ostane miran i kako da igra pametno kada ga nadigraju, jer je navikao na to kada stvari ne idu kako je zamislio. On zna kako da iskoristi krizne trenutke meča, jer je u stalnom stanju mikro-krize. On je naučio da se osloni na sebe, jer ne može da se osloni na publiku.
Naravno da je sve ovo spekulacija - ne mogu da uđem u Đokovićevu glavu - ali ovo može da ponudi objašnjenje tokom mečeva poput ovakvih u finalu Vimbldona, kada pobedi na načine koje poništavaju svu tenisku logiku. Tu je i ironija, koja je u suštini đokovićevska. On hoće da ga zavolimo, a mi to nismo uradili, pa je našao način kako da savlada i nas i svog protivnika. Pomogli smo mu da nauči da pobedi tako što smo želeli da on izgubi.
kurir.rs / kurir sport
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: