GORNJI MILANOVAC - Kada je osamdesetčetvorogodišnji Vojimir Jovković iz Mršelja momkovao, sela na padinama Maljena bila su puna ljudi. Kuće pune dece a livade kosača.
„Bilo je ljudi koliko hoćeš, samo se 60 do 70 ljudi se iskupi na mobu košenja. Bez petoro dece nije bila ni jedna kuća”, kaže Vojimir.
Ali vremena su se promenila, danas je u njihovoj kući petoro članova. Od četvoro unučića na kućnom pragu ostao je samo jedan. Dvadesetdvogodišnji Mileta jedan je od retkih iz svoje generacije koji živi na selu.
„U mojoj generacije imalo nas je desetak, a danas smo ostali samo moj rođak i ja. Ostali su otišli gde im je bolje, po gradovima rade za plate. U selu slaba vajda”, priča Mileta.
Radni dan traje kako kaže Mileta od jutra do sutra. Mnogo se radi a malo zaradi, pa se pored poslova u štali i na njivi traže i dodatni izvori prihoda.
„Svaki dan ustajem u pet sati, uđem u štalu očistim pomuzem kravu, namirim koze, ovce. Kada sve to završim idem dalje, njiva, košenje, plašćenje. I ono što zaradim ponovo moram da kupim koncentrat, da dam za preparate da poprskam da kupim seme da posejem. Dođem na nulu, ili ispod nule. O odmoru da ne pričam ni letovanja ni zimovanja, jer od ovoga da se priušti ne može. Sve što proizvedem i što imam da prodam, ne mogu da zaradim, jer su cene onoga što mi imamo da ponudimo niske. Mleko , malina sve ide bud zašto ”, kaže Mileta.
Miletin otac Dragan pripada srednjoj generaciji Jovkovića. Jasno mu je zašto mladi ne žele da ostanu na selu i ako su sve vredna deca koja su naučila da rade od malih nogu.
„Mladi hoće da rade. Deca su dobra, ali hoće da vide napredak da znaju zašto rade”, kaže Dragan.
Mileta kaže da je njegov san bio da ostane na selu, ali da kad pogleda preko plota, tamo gde su otišli njegovi vršnjaci čini mu se da je bolje. Ipak ako se nešto promeni ostaće svoj na svome.
(Kurir.rs/RINA)