Sat i dvadeset minuta brutalne energije koju sa scene šalje sedam glumica, ostavljaju bez daha svakog u publici
Pozorišna predstava Don Kihot, koju bismo komotno mogli nazvati Don Kihot od Crne Gore (jer je glumačka ekipa iz ove države), od Srbije (jer sam ja iz ove države), BiH (jer je glumica iz Sarajeva napisala tekst), Balkana... A možda i šire, da ne psujemo kao u naslovu, iako je sasvim prikladan opis, ko bi ga znao?
Razoružavajuća, bolna, gorkom istinom ispunjena scena na kojoj čuvenog Servantesovog junaka igra sedam (plus dve - po jedna za za klavirom i bubnjevima) žena, ostavlja dubok trag nakon 80 minuta preživljavanja surove realnosti i sramote svakodnevice koju živimo, uglavnom ćutke se zgražavajući nad svim zlom kojem svedočimo.
Od početnog koketiranja sa čuvenom borbom sa vetrenjačama, preko milion puta izgovorenog "pička" (vulgarno, brutalno i apsolutno svrsishodno) tek da gledaoca navede na trag sa čim će se družiti do kraja predstave, pa do žestoke pljuvačke po društvu, politici, religijskoj i svakoj drugoj vrsti zatucanosti, sedam glumica gruva energijom sa pozornice. Onda ne čudi što ih publika nekoliko puta vraća na bis, a mahom žene uzvikuju "bravo!" iznova i iznova.
I da, dobar deo ovog časa glumice-profesorke, pevaju iz sveg glasa... Otuda i činjenica da potpisnik ovih redova i danima kasnije pevuši gorčinom obojeni stih "Najlepša zemlja na svijet". Pa zvala se ona Crna Gora, Srbija, BiH, ili već kako vam volja.
A onda smo popričali i sa ženama koje su nas "ubijale" sa scene... Prva među don Kihotima, moćna žena koja otvara predstavu, Branka Stanić dodatno ogoljava istinu vremena (ili će pre biti podneblja) u kojem živimo.
- Nama je jedna žena posle predstave rekla nešto kao "ja ću dovesti sve svoje drugarice i koleginice i majku, ali, molim vas, možete li vi nekako da prikupite mušku publiku da oni vide o čemu mi ćutimo" - kaže nam Branka, pa dodaje:
- Nije ovo samo ženska priča, ovo je borba za ideale. Dotakli smo se raznih stvari o kojima se ovde ćuti, a ljudi oko nas kažu da to nije samo Crna Gora, nego ova nesrećna SFRJ. Izađemo li malo izvan glavnih gradova možda je i gore nego što smo mi rekli u ovoj predstavi. A u par navrata nismo smeli dalje da idemo, otvarali smo razne teme do kraja, i i ovako je pitanje kako će se sve ovo progutati, doživeti svariti... Moja želja je da ko god dođe da gleda predstavu makar ovih sat i 20 minuta živi svoje ideale, svoje suze, bol, sreću, dušu... Pa neka onda pođe kući i živi laž. Ako pet minuta posle predstave bude živeo sebe, ja ću biti srećna.
Njena imenjakinja Branka Femić Šćekić, objašnjava kako je doživela sam rad na predstavi, pa onda i njeno izvođenje.
- Ovo je vrlo značajna predstava za nas, glumački i lično. U toj nekoj zaigranosti i vrtlogu snage, strasti i želje da ispričamo važne priče za nas uspeli smo da "uhvatimo" i publiku i onda je taj vir prosto nosio njih, pa nas, pa njih, pa nas... I tako do kraja predstave.
Konstatujemo da je energija koju su nam emitovale sa scene neopisiva i da je bilo momenata u kojima se činilo da će svaka glumica "pući", a Branka nam kaže:
- To je energija koja dolazi iz srca i iz misli. Želimo da što više igramo ovu predstavu, da imamo stabilno mesto u repretoaru i da posetimo što više festivala. Nadam se da se vidimo u Beogradu, gotovo da sam sigurna.
I to je to... Sjajna glumačka ekipa, pomeranje ugla gledanja na svakodnevnicu, makar koliko da podseti na brojne rđave stvari koje se događaju. I od mene kao novinara koji je imao tu sreću da prisustvuje izvođenju predstave Don Kihot najtoplija i najiskrenija preporuka. Uz istu nadu koju je Branka Femić Šćekić iznela - da se vidimo u Beogradu.
Što pre, ako je moguće!