Pilot američkog aviona F-16 Skot Ogrejdi ispričao je do detalja kako je njegova letelica oborena iznad Republike Srpske u junu 1995. godine, tokom napada NATO-a na položaje bosanskih Srba.
Ogrejdi je zajedno sa Bobom Rajtom krenuo u napad na Srbe iz baze u Avijanu u Italiji, ali nisu očekivali tako žestok otpor kakav ih je sačekao iznad bosanskih brda.
Kako prenosi časopis „Nešenal interest“, oni su znali položaje protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, ali su tokom leta ipak upali u žestoku vatru kojom su ih Srbi zasuli.
„Znali smo kako da se klonimo srpskih raketa zemlja-vazduh na severu i istoku. Te rakete su definitivno bile pretnja za F-16, čak i sa našim naprednim sistemima odbrane“, rekao je Ogrejdi.
U šumi ih je čekala skrivena pokretna raketna jedinica srpske vojske koju napredni sistem NATO-a za rano upozoravanje pilota „Medžik“ nije uočio. Sistem koji je informacije dobijao od špijunskih satelita i aviona U-2 nije javio Ogrejdiju i Rajtu da su se iznenada našli na meti srpskog radara.
„Tačno u 15.03 moj sistem za upozoravanje je pokazao crvenu tačkicu. Gledao sam u svoju konzolu u neverici. Istovremeno, oglasio se i alarm u mojoj kacigi. Uhvatio me je neprijateljski radar! Zaboravi na pretnju sa severa. Ovo je dolazilo s istoka. Stomak mi se okrenuo. Sada je bio moj red da postanem plen. Znao sam da moram da se pripremim za najgore“, kaže Ogrejdi.
Srpske snage su ispalile dve rakete, i to bez pomoći radara. Naime, srpske trupe nisu ih uključile odmah, kako ne bi bile otkrivene. Radare su uključili tek kada su rakete bile na nekoliko sekundi od aviona Ogrejdija i Rajta.
Ogrejdi objašnjava da nije odmah video beli dim koji ispaljena raketa ostavlja za sobom, što je jedini način da pilot dobije vizuelnu identifikaciju pretnje. Kada se raketa isključi, onda nestaje i dim. Projektil nastavlja put ka meti, nečujan i smrtonosan, brzinom dva puta većom od brzine F-16.
„Pošto nisam video ništa na nebu, pogledao sam opet na displej. Crvena tačkica nije nestala, što je značilo da sam i dalje naciljan. Trenutak kasnije, u kacigi mi se oglasio i drugi alarm. Pogled mi se vratio na ekran. Tamo je bilo novo upozorenje, jače od prethodnog. To se sve dešavalo u nekoliko sekundi ili delova sekundi, ali dovoljno da shvatim da me je uhvatio radar. To još nisam znao, ali ’Medžik‘ je dobio informaciju sa špijunskog satelita da se tačno ispod Vilbura i mene nalaze rakete, ali zbog ometane radio-veze mi nikad nismo dobili tu poruku“, priča Ogrejdi.
„Bio sam ljut zbog toga što nas je neprijatelj nadmudrio, ali ostao sam pribran“, kaže on.
„Programiran kompjuterski glas odzvanjao je u mojoj kacigi: ’Sudar, sudar!‘. Trenutak kasnije, jak bljesak osvetlio je nebo između Vilbura i mene. Raketa je proletela tačno između nas. Srce mi je lupalo. Znao sam da te rakete lete u parovima. Bila je velika šansa da je još jedna raketa već u vazduhu i da leti pravo na mene“, priča američki pilot.
On je zatim razmišljao da li da izbacuje „mamce“ ili da manevrima pokuša da izbegne udar rakete. Nije imao vremena ni za jedno, ni za drugo.
„Nisam siguran šta se tačno desilo u sledećem trenutku. Vilbur mi je kasnije rekao da je vikao preko radijske veze: ’Raketa u vazduhu!‘. Nisam ga čuo. Čuo sam samo nesnosnu buku koja mi je umalo probila bubne opne. Onda je stigao udar kakav nikad nisam osetio. To je kao da te otpozadi udari kamion sa 18 točkova za čiju masku je prikačena raketa. Raketa je našla svoju metu. Plamen i vrelina razlili su se mojim kokpitom. Počeo sam divlje da se otimam. Kao da me je džinovska ruka zgrabila i počela da me drma. Od mog aviona je ostala slamčica u vetru, bio je potpuno van kontrole. Uprkos svemirskoj elektronici, supersoničnoj brzini i borbenoj moći, F-16 nije bio savršen. Dok trepneš, on može da se pretvori iz nebeskog princa u plamteću hrpu žica i iskrivljenog metala“, priča Ogrejdi.
Tek tada je shvatio da su se nos i kokpit aviona fizički razdvojili. Avion je bio prepolovljen. Pilot je pomislio: „Gospode, ne daj da umrem sada, ne daj da umrem od ovoga“.
Kroz vatru i dim ugledao je ručku za katapultiranje i u poslednjem trenutku je uspeo da je povuče.
Padobranom se spustio na srpsku teritoriju, a onda je počela grozničava potraga za njim. Igra mačke i miša trajala je nedelju dana. U jednom trenutku, srpski helikopter koji ga je lovio bio je tako blizu da je mogao da vidi lica vojnika u njemu.
Na kraju je ipak uspeo da pošalje signal sa svojom lokacijom, pa su uskoro po njega poslata četiri helikoptera oko 100 kilometara duboko u srpskoj teritoriji. Poslato je još 40 letelica kao dodatna podrška.
Marinci su ga pronašli 8. juna 1995. godine.
Kurir.rs/Sputnjik