Brajon Vidner bio je skinhed od 14. godine, bežao od kuće i od 15. godine intenzivno je po sebi tetovirao rasističke, nacističke simbole i simbole pripadnosti bandi. Priznao je posle da je nalazio zadovoljstvo u tome što je u 19. godini izgledao i bio na takvom glasu da su ga se sugrađani užasno bojali i zazirali od njega.
Kao i to da je odlučio da svemu tome stane na kraj kad je upoznao Džuli, zbog koje se podvrgnao bolnom uklanjanju tetovaža sa lica.
On je bio užasno nesrećno dete, kasnije će priznati da nije nikoga zaista mrzeo, osim samog sebe, osećajući se krivim za porodično rasulo, što je čest sindrom kod zanemarene i zlostavljane dece. A ako je mrzeo sebe, pa, neko je morao da plati. U trenutku kad su ga uvukli u svet neonacista, saopštili su ko mora za to da plati.
Grupa Outlaw Hammerskins počinila je mnoga nasilja, jedna frakcija čak i ubistva poput onih u hramu Sika u Oak Kriku u Viskonsinu, gde su pobili šestoro ljudi. Ali to je bilo 2012., pet godina nakon što ih je Vidner napustio. On je 2001. imao 27 godina i bio je na vrhuncu ozloglašenosti. Samo, bio je dovoljno inteligentan i pošten prema sebi da je ubrzo nešto morao da prizna: "Više nisam to gledao na taj način. Poznavao sam tako puno belaca koji su bili takvi gadovi da više nisam mogao da kažem: "OK, svaki belac je superiorniji od svakog crnca.""
Vidner je Džuli upoznao na koncertu, majku troje dece koja je u tim krugovima kao izgubljena tinejdžerka sa ulice bila još od svoje 13. godine. Ništa ne bi bilo od tog upoznavanja da se Vidner jedne večeri nije vratio poluoduzet od pijančenja i tuče. U to vreme pio je 30 piva dnevno, nekad i bocu viskija uz to.
Pozvao je i bio je to početak višemesečnih razgovora u kojima joj je poveravao sve svoje sumnje i želju da umre jer nije znao kako da se izvuče iz prokletog neonacističkog kulta. Nikom drugom nije smeo o tome da govori, inače bi bio mrtav. U poslednjem takvom razgovoru ju je zaprosio. A ona je pristala.
Pobegli su u drugi deo države kako bi zajedno brinuli o deci i kako bi se on zaposlio.
Samo, ko da zaposli čoveka od 30 godina koji tako izgleda? Niko se nije usuđivao ni da mu priđe. Vidner je počeo da pada u depresiju, osećao se zarobljenikom svoje kože, ironično, bele kože tetovirane simbolima "white supremacy", ironično, na isti onaj način kao Sara Džejn u "Imitaciji života", klasiku iz 1959. Džuli i on dobili su još jedno dete, a dve godine od bega iz bande neonacisti su im telefonski noću pretili zbog "izdaje".
Kako nije imao novca za uklanjanje tetovaža, Vidner je počeo da razmišlja o tome da sebi lice "obriše" nekom kiselinom. I to je bio trenutak u kom je Džuli pomoć zatražila od organizacije Southern Poverty Law Center da Vidneru nađu sponzore koji će platiti 35.000 dolara za operaciju. Malo je reći koliko mu u organizaciji nisu verovali. Oni su znali da pomažu "skinsima" da pobegnu od svojih bandi i znali su da ti ljudi retko menjaju svoje stavove. A ovo je bio slučaj da stavove tvrdi da je promenio jedan od najgorih.
Vidner je 2009. bio tako očajan da se raspadao i poverovali su mu. Pa ako su još i imali rezervu, sve se rasplinulo nakon što se pojavila anonimna donatorka, koja je tražila da zauzvrat mora na rehabilitaciju, na što je Vidner pristao.
Pristao je i na ekstremno bolnih 25 prženja lica laserom u Nešvilu. Pristao je i kad mu je dr. Brus Šack rekao: "Boleće vas kao najgore opekotine od sunca na svetu". Nije odustajao čak ni kad je, on, tip koji je pola života mlatio i koga su mlatili i policajci i suparnički skinhedsi, shvatio da je to najgora bol koju je iskusio.
"Znao sam da bez toga neću moći normalno da živim. Nisam hteo da moj sin gleda takvo lice svoga oca. Bol sam shvatao kao cenu za svu patnju koju sam naneo ljudima", govorio je Vidner. Džuli bi ga na ivici suza vozila sa natečenom glavom, punom plikova od opekotina, obamrlog od bola. Ali je izgurao.
(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Printscreen Facebook Bryon Widner)