Srpski fudbalski sudija Srđan Jovanović bio je jedan od dvojice najmlađih delilaca pravde na nedavno završenom Evropskom prvenstvu za igrače do 21 godine.
Iako već duže vreme uživa status jednog od najperspektivnijih arbitara u Evropi, nije ni slutio da će dobiti šansu u meču koji je rešavao pitanje novog kontinentalnog šampiona u konkurenciji mladih reprezentacija.
"Za sve nas je to bio jedan pozitivan šok. Znali smo da nije bilo zamerki na naše suđenje u prve dve utakmice u grupnoj fazi. Posebno je bio interesantan duel između Engleske i Francuske, sa dva kaznena udarca i VAR intervencijom za crveni karton. Posle smo sudili Italijanima u jednoj specifičnoj situaciji gde je njima kao organizatorima turnira bila neophodna pobeda kako bi sačuvali šanse da budu najbolja drugoplasirana reprezentacija. Odlično smo odradili posao i impresije Sudijske komisije su bile jako pozitivne. Iskreno, nisam očekivao finale, ali sam se potajno nadao da bismo mogli da dobijemo neki polufinalni meč. To nam je otprilike bio cilj i kada smo odlazili na prvenstvo, da produžimo boravak i posle takmičenja po grupama. I te večeri kada je UEFA na velikom video-bimu objavljivala imena sudija za nokaut fazi, nismo mogli da verujemo svojim očima. Imali smo već ono finale omladinskog šampionata u Gruziji, ali ovo je bilo nešto posebno. Veliki trenutak za mene i moj tim".
Možda i kruna dosadašnjeg toka karijere...
"Kruna definitivno, jer posle mladih reprezentacija imate samo 'A' timove i ništa drugo. Dakle, biti sudija u finalu jednog takvog turnira znači da UEFA na vas ozbiljno računa. Daleko od toga da smo sada završili posao i da ne treba da nastavimo sa dokazivanjem. Ovo je vrhunac jednog dela karijere i početak onog drugog, svi se nadamo još uspešnijeg".
Španci su u finalu slavili protiv Nemačke i postali evropski prvaci. Ni važnije utakmice, ni lakšeg posla za sudijsku četvorku.
"To je neko nepisano pravilo. Kad god sam dobijao derbi susrete, čak i u najnižim beogradskim ligama, nikada nisam imao nekih naročitih problema. Tako je bilo i u Udinama. Utakmica nije imala mnogo žara i nije bila zahtevna. Španci imaju taj latino karakter, Nemce krasi disciplina i uvek žele da igraju fudbal. Nije to isto kao kada igraju Španija i Italija ili Portugal i Italija. Te ekipe su slične po mentalitetu i tu ume da bude komplikovanih situacija. Ipak, finale je finale i morate u svakom trenutku da držite stvari pod kontrolom. Bilo je malo treme i to je normalno. Trema uvek postoji, pogotovo nama iz manjih zemalja jer moramo stalno da se dokazujemo. To me prati od prve utakmice na međunarodnom planu kada sam sudio Viljarealu i Astani. Nemamo mnogo prostora za grešku i gledamo da ih bude što manje. Bar dok ne dođemo do nekog statusa kada će sve biti lakše. Ne kažem da ćemo tada moći da se opustimo i da grešimo, ali će svakako i te greške imati sasvim drugačiju konotaciju".
Jovanović je za sada osetio draži Lige Evrope i završnih turnira mlađih reprezentativnih selekcija. Naredni korak je Liga šampiona ili bar Večiti derbi srpskog fudbala.
"Dve potpuno različite stvari, ali podjednako izazovne i interesantne. Liga šampiona je nešto o čemu sam sanjao prvi put kada sam uzeo pištaljku u ruke. To je najveće klupsko takmičenje na svetu. Derbi je takođe nedosanjani san. Rodom sam iz Beograda i znam koliko ta utakmica znači navijačima i jednog i drugog tima. Možda ću zvučati neskromno, ali nadam se da ću uskoro dobiti šansu i u Ligi šampiona i u duelu Crvene zvezde i Partizana".
Rođeni Beograđanin verovatno ima određene navijačke sklonosti prema jednom od dva najveća srpska kluba.
"Navešću vam primer iz Engleske. Tamo svaki sudija pre dolaska na listu ima pravo da se izjasni i da napiše ime kluba za koji navija. U tom slučaju, njih ne delegiraju na mečevima tih klubova. Kod nas je to praktično nemoguće jer u Srbiji većina ljudi navija ili za Zvezdu ili za Partizan. Nisam se nikada izjašnjavao, niti planiram. Stvarno je suludo pisati o fudbalskom sudiji koji navija za neki klub. Iako je to sasvim prirodno. Svi smo mi kao klinci odlazili na stadione, imali svoje idole i simpatisali određene klubove. To vremenom preraste u profesionalizam, polako se sa strast stavlja u drugi plan i vi usmeravate svoju karijeru u potpuno drugom pravcu".
Popularnost Srđana Jovanovića naglo je porasla posle finala Evropskog prvenstva, a među ljubiteljima fudbala uglavnom se prepričava njegova anegdota sa portugalskim reprezentativcem Pepeom.
"Meč između Portugala i Farskih ostrva bio je naše vatreno krštenje na reprezentativnom nivou. U tom trenutku zaista velika čast, jer sam još uvek bio na listi sudija druge kategorije. Mi sudije znamo i pre utakmice koji igrač može da nam napravi probleme u toku igre. Pepe je po prirodi prgav i zato sam razmišljao kako da se pripremim i kako da ostvarim sa njim neku zdravu komunikaciju. Pošto je prvi ušao u tunel, ja sam iskoristio priliku, prišao i rekao mu da ga je pozdravio Duško Tošić i da sam ja sa Duškom dobar prijatelj. Računao sam pošto igraju u istom klubu (Bešiktašu, op.aut), valjda neće praviti problem prijatelju svog prijatelja. Tako je i bilo, bio je skroz korektan, mada je i ubedljiv rezultat na strani Portugala doprineo mnogo mirnijoj utakmici. Najzanimljivija stvar u celoj priči je da se ja uopšte ne poznajem sa Duškom. Ali dok se Pepe vratio u Istanbul, ja sam svoj posao odavno odradio".
Srpskoj reprezentaciji tek predstoji taj posao sa Pepeom, Ronaldom i ostalim momcima Fernanda Santoša.
"Portugal je jedna od tih latino-ekipa, koje imaju izraženi temperament, vole da prigovaraju sudiji i da konstantno komuniciraju na terenu. Potpuno drugi mentalitet u odnosu na Nemce. Sve što rade, vole da prenaglase. Svaki kontakt, svaki pokret, potez... Zahtevaju ozbiljnu pripremu i ja sam uveren da će naša reprezentacija naći način da odigra kvalitetnu utakmicu i dođe do pozitivnog rezultata. Nadam se da možemo da ponovimo odlično izdanje iz Lisabona".
Ima i na mečevima Superlige Srbije temperamentnih aktera koji vole da prigovaraju i diskutuju sa sudijama. Naročito među trenerima...
"Naše mišljenje je da sve kreće sa klupe. Ponašanje cele ekipe zavisi od toga kako se trener ophodi prema svim akterima utakmice. Igrači u svemu prate svog šefa. Recimo, Lalatović je tip trenera koji nosi svoju ekipu, prosto ih gura tokom utakmice. Naravno, nama je lakše kada je trener mirniji i kada ne komentariše sudijske odluke. Vi za Lalatovića ili Dijega Simeonea morate drugačije da se pripremite, uvek mora da se nađe adekvatan način da se sa njima razgovara. U principu, četvrti sudija je taj koji ima najviše kontakta sa trenerima obe ekipe. Kada je to Lalatović, ja kolegi kažem da bude odmeren i da ne ulazi u neku priču. To su treneri sa kojima ako uđeš u priču, tu nema kraja. Gledamo da budemo na nekoj distanci, da nas oni dovoljno ozbiljno shvate, ali da se ne pravi problem tamo gde ga nema. Želja nam je uvek da treneri završe utakmicu na klupi, jer su tu najkorisniji i najpotrebniji svojoj ekipi. Međutim, ako oni pređu granicu pristojnog ponašanja, moramo da reagujemo, da zaštitimo sami sebe, ali da zaštitimo i utakmicu. Njih je najlakše isključiti u drugom minutu i završiti posao. Ali nije u tome suština. Ja sam takođe bio fudbaler i znam da se fudbal ne igra zbog sudijskog perfomansa, već zbog trenera i igrača".
Tokom Svetskog prvenstva u Rusiji, sudijski tim FIFA je imao u svojim redovima specijalnog gosta u liku Zvonimira Bobana. Slavni hrvatski fudbaler nije prisustvovao sastancima i nije se mešao u sudijske odluke, ali su njegovi saveti i sugestije bili od neprocenjivog značaja po pitanju ophođenja sudija prema igračima različite naravi.
"Imao sam mogućnost da budem deo talent-mentor programa u Srbiji gde smo imali fudbalske trenere među predavačima. Slušajući njih i način na koji nas oni posmatraju, ja sam mnogo naučio. Shvatio sam da moramo mnogo ozbiljnije da se pozabavimo ekipama i trenerima kojima sudimo, jer se i oni bave nama. Nije sve u tome da li je penal ili nije penal, najteže je vođenje utakmice. Mentalna priprema je često mnogo važnije od one fizičke. Suđenje je mnogo napredovalo u odnosu na period od pre 30 godina kada su sudije bile praktično polu-amateri. Sada se vodi računa o najsitnijim detaljima i sve je dobilo neku drugu dimenziju".
Sudije su ljudi, moraju da pogreše. A treba posle živeti sa tom greškom u glavi...
"Odlična konstatacija. Danas u ovoj 3D tehnologiji, sve se vidi i sve se zna. Mi smo u aprilu polagali za VAR na jednom turniru u Turskoj, morali smo da odsudimo dve utakmice da bismo dobili sertifikat. Ja sam na jednoj od tih utakmica, preinačio odluku sa žutog na crveni karton. U tom trenutku je krenula borba sa samim sobom. Prvi put u životu sam shvatio da sam pogrešio u toku utakmice. Dokle god ne pogledamo situaciju, mi se u dubini duše nadamo da kamera neće otkriti grešku. Moraš da budeš dovoljno objektivan da kažeš 'da, ovo je greška', promeniš je na terenu i nastaviš da sudiš kao da se ništa nije desilo. Zato sam i rekao momcima iz mog tima, ukoliko nam VAR promeni odluku, idemo dalje. Lako ćemo posle utakmice da sednemo u sobu i da satima analiziramo zašto smo pogrešili".
Poslednjih dana podigla se prašina zbog povratka sudije Srđana Obradovića na listu posmatrača. Otvoreno je pitanje šta raditi sa sudijama koje pogreše, da li ih proterati iz fudbala ili oni zaslužuju novu šansu.
"Naravno da zaslužuju. Ja sam rekao mnogo puta da ne postoji bezgrešan sudija. Kao što ne postoji ni fudbaler koji ne ume da pogreši. Ako Roberto Bađo može da promaši penal u finalu Svetskog prvenstva i da posle toga bude najbolji igrač na svetu, zašto i neki sudija koji je grešio ne može da dobije novu šansu. Ne vidim razliku. Znate u čemu je samo razlika? Bolji sudija je onaj koji greši u komlikovanim situacijama, loš je onaj koji greši u lakim situacijama. A najbolji je onaj koji najmanje greši. Na UEFA seminarima stalno ponavljaju da VAR nije uveden da bi suđenje doveo do perfekcionizma, već samo da bi se izbegle krupnije greške".
U Evropi, što sudija pravi veće greške, to dobija teže i zahtevnije utakmice.
"Naravno. UEFA se neće odreći dobrog sudije zbog jedne greške. Oni su tog sudiju stvarali 10 godina da bi ga sada skinuli sa liste posle 90 minuta. To bi bilo nehumano. Ako sudija vredi, on će posle te greške biti najbolji na prvoj sledećoj utakmici. Možda je samo imao loš dan, kao Bađo u Pasadeni '94. Kod nas je specifično podneblje. Svako jutro se budiš sa tom greškom koju si napravio na prethodnoj utakmici. Srećeš ljude na ulici i oni te pamte samo po tome, niko se neće setiti da si pre toga vrhunski odsudio 50 važnih utakmica. Imamo sudije koje su bile sjajne tokom cele karijere i onda ih je jedna situacija u derbiju obeležila za ceo život. Ali to je nezahvalna strana poziva fudbalskog sudije".
Mnogi su mišljenja da VAR ubija dušu fudbala i usporava ritam utakmice.
"Verujte mi da sam i ja tako mislio u početku. Bio sam vrlo skeptičan, jer fudbal nije košarka da bi trpeo toliko puno prekida. Ali prva rečenica koju sam čuo od Roberta Rosetija je automatski promenila moj stav o svemu tome. Zatražio je na jednom seminrau da se svi prisetimo dve svoje najveće greške u karijeri. I mi smo razmišljali par minuta, zapisali na papir svako svoju grešku, a onda je on poentirao: 'e vidite, da je bilo VAR-a, sada bi ti vaši papiri ostali prazni'. I to je suština. Karijere mnogih sudija su završene jer su napravile grešku u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Ja sam sada u Italiji imao opet promenu sa žutog u crveni karton i dobio sam 30-ak poruka sa pohvalama posle utakmice. Ali niko ne zna da sam ja zbog toga imao slabu ocenu, kao da sam pogrešio. Međutim procena Komisije je bila da sam pogrešio u jako komplikovanoj situaciji i da je to bilo teško uočiti na samom terenu. Dakle, bez VAR-a ja bih napravio veliku grešku jer bih ostavio u igri fudbalera koji je napravio brutalan start".
Publika još uvek ne shvata VAR protokol i često se zamera pomoćnim sudijama što kasne sa signalizacijom ofsajd položaja.
"Ne samo navijači, poznajem nekoliko fudbalera koji ne znaju sva Pravila fudbalske igre i onda se iznenade zbog neke odluke koja je nama potpuno normalna. VAR je nešto novo i potrebno je vreme da ga ljudi prihvate. Taj protokol je napisan na 50 strana i nije jednostavan. Stalno se postavlja pitanje zašto sudija neku situaciju proverava, neku ne. VAR služi isključivo da spreči jasne i očigledne greške. Ako imamo situaciju koja je za nekog penal, za drugog nije, to ne ulazi u razmatranje. Proverava se samo greška koja je za ceo svet baš to – greška. Što se tiče ofsajda, tu se značajno promenio pristup pomoćnih sudija. Oni su ranije morali da budu fokusirani i koncentrisani, uvek u liniji i da donose brze odluke. Bitno je bilo da i mi sa pištaljkom reagujemo odmah posle njihove signalizacije da bismo sprečili neki potencijalni sudar ili kontakt u nastavku akcije. Sada je drugačije, nešto totalno novo. Moji drugari Milan i Uroš sada menjaju nešto što im je bila praksa skoro 20 godina. Sada moraju da sačekaju do kraja, da kažu sebi 'da, ovo je ofsajd, ali puštamo situaciju'. Pa kada puste, opet da ne požure. Jer kraj situacije nije kada je igrač šutnuo ka golu. Ako golman odbrani, pa neko drugi natrči, pušta se i dalje da se vidi šta će se desiti. Da li je lopta izašla u korner, da li je završila u mreži ili van terena za igru. I oni tek tada donose odluku. Jer ako smo pogrešili kod ofsajda, možemo da priznamo pogodak. Ali ako se zaletimo i sviramo pre nego što je lopta ušla u gol, nema povratka. Ne možemo da kažemo igračima 'ti si stajao ovde, ti tamo, ti stani desno i ajde da nastavimo igru'. To jeste čudno za publiku, ali to se jednostavno zahteva od pomoćnih sudija i tu nema diskusije".
U našem regionu sve se češće govori o uvođenju VAR sistema. Koliko smo zaista daleko od toga.
"Čuo sam da se razmišlja o tome, ali to je dug proces. Ne samo kod nas u regionu već i u velikim fudbalskim zemljama širom Evrope. Razgovarao sam sa kolegom iz Škotske, oni takođe pokušavaju da pronađu sredstva i načine da video-tehnologija zaživi i na mečevima njihove lige. Zamislite kad jedna Škotska nema još uvek uslove za takvu investiciju, šta reći o nama i o zemljama iz okruženja. Postoji dobra volja kod Slovenaca, Hrvata, Bugara... to će pre ili kasnije doći u naše krajeve. Samo je pitanje vremena, jer se radi o velikom projektu. Videli ste da je i UEFA dugo razmišljala dok nije uvela VAR u nokaut fazu prošle sezone. Teško je naći 'broadcaster'-e i obučiti toliki broj ljudi. Ne radi su tu samo o sudijama, to je najmanji problem. Mnogo je tu nekih operatera koji nama iz VAR sobe puštaju te video-klipove. I naravno, cena. Svi znamo da je čitava ta mašinerija izuzetno skupa".
Jedno je sigurno. Sa video-tehnologijom, definitivno je odzvonilo simulatorima na terenu.
"Imao sam slučaj na utakmici Didelanž-Milan da mi je Kastiljeho pravio mnogo problema. On je taj tip igrača, lagan, lako pada i voli da simulira. Nešto poput Nejmara. I za njih postoji priprema, znamo ko su oni, ali nam savetuju da u utakmicu ne ulazimo sa predrasudama. To što je neko sklon padanju, ne znači da će simulirati i u toj utakmici. Ne treba ga unapred osuditi. VAR jeste smanjio simuliranje, ali je smanjio i mnoge druge negativne stvari u toku igre. Sve je manje onih igrača koji se nasilno ponašaju, koji koriste prekid da na kvarno udare ili pljunu protivnika, da pokažu prstom ili gestikuliraju ka publici... Verovatno su shvatili da je mnogo kamera oko terena i da nijedan detalj više ne može da promakne sudiji. Niko ne želi da rizikuje jer sada i 10 minuta posle incidenta, može da se prekine igra, da se dodeli crveni karton i da se utakmica nastavi tamo gde je došlo do prekršaja".
Po završetku finala Svetskog prvenstva u Rusiji, Pjer-Luiđi Kolina je pozvao predsednika FIFA Đanija Infantina da zajedno proslave veliki uspeh sudijskog tima i činjenicu da ni na jednoj utakmici tokom turnira nije napravljena ozbiljna sudijska greška. Veoma je bitna saradnja delioca pravde sa rukovodećim strukturama u organizaciji kojoj pripadaju.
"Apsolutno. Fudbalski savez Srbije je naša krovna organizacija. Naš predsednik Milan Karadžić ima odličnu saradnju sa rukovodiocima Saveza i jedni bez drugih ne možemo. Tako je u svim Savezima na svetu. Ja sam veoma zadovoljan jer osećam da imam njihovu podršku. To je jako važno na mentalnom planu, jer u tom slučaju sudimo rasterećeno. Više se opustim i radim svoj posao još efikasnije. Prvo i osnovno, bez podrške Saveza ne bih stigao ovde gde sam sada. Da bi neko postao međunarodni fudbalski sudija, mora da ga predloži Sudijska komisija, a to onda aminuje rukovodstvo FSS. Oni su me postavili, oni su mi dali šansu i ja nikako ne bih mogao da isplivam bez podrške ljudi iz vrha naše fudbalske organizacije".
Svi kažu, Srđan Jovanović je 'Novi Mažić' srpskog fudbala. Nadimak koji godi, ali još više obavezuje.
"Da, dobro ste rekli. Obavezuje definitivno. Ja imam ogromno poštovanje prema liku i delu Milorada Mažića. To što je on uradio može da se poredi sa uspehom Novaka Đokovića. Bukvalno rečeno, za nas fudbalske sudije, Mažić je Novak Đoković. Ljudi nemaju predstavu koliko je on postigao u svojoj karijeri. Verovatno misle da je to normalno i da njemu to pripada. Mi smo 25 godina posle Zorana Petrovića pokušavali da proizvedemo vrhunskog sudiju. Milorad je veliki profesionalac i sve što je postigao zaslužio je svojim krvavim radom. Nadimak 'Novi Mažić' je prirodan sled događaja. On je nastavio karijeru na drugom kontinentu i logično je da narod traži njegovog naslednika. Naravno da mi imponuje jer me porede sa sudijom koji je dostigao vrhunac u evropskom fudbalu i koji je prošle godine sudio finale Lige šampiona".
Uzore je tražio među italijanskim sudijama, ali ne krije da je mnogo toga prekopirao i od Milorada Mažića.
"Voleo sam taj italijanski stil suđenja. Oni su svi visoki i atletski građeni, za razliku od Milorada koji je drugi tip. On je niži rastom, prava radilica na terenu, mnogo trči, eksplozivan je... Od njega sam naučio pre svega kako maksimalno profesionalno da pristupim poslu. To koliko je on posvećen suđenju, znaju samo oni koji ga baš dobro poznaju. Sve je doveo do savršenstva i vodi računa o svakom aspektu. Ishrana, ponašanje, odmerenost na terenu, komunikacija... Kažu da se više smeje od mene. Ja se u principu ne smejem tokom igre. Ponekad je dobro napraviti neku šalu sa igračem i smiriti ga ako je nervozan. Ali ne smejem se previše i ne zameraju mi zbog toga. Oni nas stvarno puštaju da budemo svoji ljudi. Na žele da prave kopije, već da svako od nas ima nešto specifično u sebi. Tako imamo jednog Čakira, jednog Milorada, jednog Rokija... mnogo su različiti, ali imaju jednu zajedničku osobinu. Sva trojica su vrhunski fudbalski arbitri".
Kurir sport
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: