Ana Štajdohar i suprug Nikola odrekli su se zbog svojih mališana gotovo svega što nije posao. Uz petogodišnju Niu i trogodišnjeg Lava odolevaju gladijatorskoj areni koja se zove estrada
Prefinjena, u svetskom trendu, uvek kul, ali nenametljiva, Ana Štajdohar spada u pevačice koje podižu nivo muzike gde god se pojave. Njen školovani glas pevao je prateće vokale mnogima, bila je članica poznate pop grupe Tap 011, a zanimljiva je i njena solo karijera, naročito nastup na Beoviziji sa pesmom "Beli jablan". Poslednjih devet godina je sa svojim bendom izraziti plavokosi ukras emisije "Veče sa Ivanom Ivanovićem", kada jedva čekamo da čujemo šta će da peva.
Poreklo vašeg devojačkog prezimena Štajdohar vodi iz Slovenije. Imate li tamo rodbinu?
- Da, dalju rodbinu. Slovenija ima posebno mesto u mom srcu. Odlazili smo porodično tamo kada sam bila dete. Sva ta naša letovanja i moje detinjstvo grubo je prekinuo rat, raspad zemlje... Nikada više nismo otišli tamo zajedno. Imam osećaj kao da mi je veliki komad dečje radosti oduzet i ostao negde tamo, u sećanju.
Možda i jesam jugonostalgičar, mada se tako ne deklarišem.
NE VRATILO SE
Rođena ste Beograđanka. U kom delu grada ste odrasli i kako biste opisali svoje detinjstvo?
- Odrasla sam "u krugu dvojke". Tada to nije bila stvar prestiža kao što se danas čini. Moj vrtić, moj Tašmajdan, hor Kolibri, osnovna i muzička škola, gimnazija, fakultet, celo moje odrastanje bilo je na tom potezu. Iako više ne stanujem tu, i dalje ga doživljavam kao svoj kraj. Živeli smo normalno, dok nisu usledile grozne ratne godine koje su nam svima promenile život. Nagore, nažalost. Šta znam, valjda kad si klinac, to i ne osetiš tako dramatično. Tek kasnije sam shvatila koliko su se moji mučili da sestri i meni pruže osnovno u tom mračnom periodu.
Na šta mislite?
- Hvatali su redove u pola noći da kupe hleb, mleko, brašno, šećer je bio luksuz, pamtim prazne rafove u prodavnicama, dva para pantalona koje vrtiš ukrug, robu na haubama automobila na Bulevaru revolucije gde si mogao da kupiš, ako imaš uopšte para, najgori treš od robe. Moje drugarice i ja smo kupovale zajedničku šminku upravo tu, razmenjivale odevne predmete kako bismo mogle malo da promenimo ono što nosimo...
Da li je bilo i nečeg lepog?
- Blejali smo kod SKC i gledali piratske kasete koje su se tamo prodavale, slušali muziku, sedeli u parku u slobodno vreme, nakon časova u školi vraćali smo se u mračne stanove, restrikcije struje su bile svakodnevna pojava... Uprkos svemu, uspevali smo da budemo srećni i da se dobro zezamo. Bilo pa prošlo, ne vratilo se. To nam je svima bilo stimulans da nešto napravimo u životu.
Postoji li nešto što su vam roditelji stalno govorili, da vam "utuve u glavu"?
- Uvek su nam isticali značaj obrazovanja. Savetovali su me da učim i postanem svoj čovek, da ni od koga ne zavisim. Pritom me nikada nisu sputavali u mojoj ljubavi prema muzici. Beskrajno sam im zahvalna na svemu. Bogu sam zahvalna što ih i dalje imam. Oni su moja mirna luka, moje utočište. I dan-danas.
GLEDATI DETE KROZ STAKLO
Pomučili ste se da dobijete ćerku Niu i sina Lava. Da li ste mama paničar ili ste opušteni?
- Rođenje ćerkice je bio za mene i lep i stresan događaj, budući da se rodila pre vremena, što je sa sobom donelo određene komplikacije. Saosećam sa roditeljima koji prolaze kroz isto, naročito sa majkama, jer je mnogo ružan osećaj kada sopstveno dete ne možeš da uzmeš u naručje, već ga posmatraš kroz staklo inkubatora. Sa Lavom sam imala komplikacije na porođaju, ali sve se to, srećom, dobro završilo. Ne volim mnogo da pričam danas o svemu tome, budi mi neku tugu. Živim u sadašnjosti i uživam gledajući ih kako rastu.
Kakva su vam deca po karakteru, razlikuju li se?
- Zasad to izgleda tako da Lav u svemu kopira svoju stariju sestru, što nije neobično. Ona već sad ima vrlo izražen karakter. Prave su pametnice, vrlo su muzikalni i znatiželjni. Posvećujemo im se najviše što možemo. Odrekli smo se oboje gotovo svega što nije posao i ne žalimo. Vreme provedeno sa njima je dragoceno. I za nas i za njih. Nemam više vremena za svašta nešto što sam volela, ali su mi se otvorila neka druga vrata. S klincima na izvestan način proživljavaš svoje drugo detinjstvo i meni je to super.
Udati ste za poznatog saksofonistu Nikolu Demonju. Da li parovi poput vas, koji izvode pop, rok i soul muziku, mogu da žive normalno, materijalno sigurno?
- Ne znam za druge. Mi zasad uspevamo, ali nije to bajkovit posao. Nemaš svog gazdu, što je meni lično uvek bilo važno da postignem, ali nemaš ni osećaj sigurnosti, ne možeš ništa da planiraš mnogo unapred. Svet estrade je poput arene, vi ste gladijator koji je stalno u nekoj borbi, a auditorijum je publika u areni, željna vaše krvi. Da, baš tako. Surov je to posao, ali je posut šljokicama, pa se svetluca.
UVREDE KOJE NE POGAĐAJU
Završili ste studije italijanskog jezika. I čemu to sada služi?
- Praktično, ničemu. Služi meni lično kao potvrda da se trud isplati, ne nužno novčano, ali mi pruža veliku satisfakciju što sam u tome istrajala. Volim činjenicu da govorim italijanski jezik i da sam zvanično profesor italijanskog jezika i književnosti. Meni dovoljno. I znate šta jos? Ta moja diploma je saplela pojedince koji su pokušali preko društvenih mreža da me uvrede, nazivajući me neobrazovanom pevaljkom. Vole maliciozni ljudi da vas svrstaju u taj koš ako se bavite pevanjem i žensko ste, prema nekim stereotipima valjda. Nisam nikad imala potrebu da im bilo šta objašnjavam. Samo bih se nasmejala.
Uvek lepo izgledate, dobro se oblačite. Koliko vremena posvećujete izgledu?
- Kako kad. Ne mogu da robujem današnjim trendovima lepote. Bože, koliko je sve to naporno. Današnje vreme ženu tera da izgleda besprekorno i da troši sav svoj novac na modu i tretmane. Današnja žena ne sme da stari. Volim modu, to stoji, ali ne mogu da joj robujem. Ne volim znake starenja, ali, hej, ja nemam 20 godina i ne pada mi na pamet da pokušavam da glumim da imam. Činim sebi plezire s vremena na vreme odlascima na neke neinvazivne tretmane lica i tela, ali ne pokušavam da budem ono što nisam.
Na koji način brinete o zdravlju?
- Fizičkom aktivnošću. Kada nemam vremena za teretanu, vežbam kod kuće, svaki drugi dan. To je moja droga.
Šta za vas znači učešće u emisiji "Veče sa Ivanom Ivanovićem"? Kako je došlo do saradnje?
- To je posao koji mi nije pao s neba. Zapravo, ja nikada nisam imala nikoga ko bi me, uslovno rečeno, gurao, nikada mi niko nije ništa finansirao, nikada nisam imala leđa, a još sam se i odlučila na muzički pravac koji nije najpopularniji u našoj zemlji. Probijala sam se sama, kako sam znala i mogla. Neki TV projekti koje sam radila u prošlosti učinili su da me Ivan zapazi i ponudi mi šansu u vidu audicije za njegovu autorsku emisiju koju je pripremao u to vreme. Nikola je okupio muzičare i nedugo nakon kastinga obavešteni smo da smo upravo mi odabrani. Bila sam presrećna. I danas sam. Ivan nam je svima ulepšao živote i ja to nikada neću zaboraviti. Ja sam počastvovana što sam deo te ekipe i što sarađujem s njim.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Damir Dervišagić)