KRAGUJEVAC - Andrija Andrić (83) rešio je da sebi oduzme život kobnog 10. oktobra 1987. godine.
Ostavio je kraktko pismo, gde je rodbini i prijateljima objasnio zašto zbog obraza mora to da uradi. Izašao je na ulicu i ugledao za to vreme ogroman kamion „FAP“ težak sedam tona, popularnu „trinaesticu“ kako ga je narod zvao. Skočio je.
-Video sam ga krajičkom oka i mahinalno počeo da kočim. Bilo je kasno. Iza je ležao čovek u lokvi krvi, kamioniom prešao sam mu preko ruke i stomaka. Skočio je odjednom, kao da skače sa litice. Oblio me hladan znoj. Pomislio sam „ubio sam ga“. Kao kroz neko mangovanje brže bolje potrčao sam ka telu, ležao je nepomično i bez svesti. Pomerio sam ga sa puta. Tada sam video da je živ- priseća se Radosav Jevremović, vozač tog kamiona, koji je svoju penziju zaradio u ovdašnjem „Žitoproduktu“ vozeći hleb Kragujevčanima.
Tada je krenula prava drama. Teško povređenog Andriju prebacili su do bolnice, božjom voljom i umešnošću lekara preživeo je teške unutrašnje povrede. Usledio je dug, dug oporavak.
-Tako ti je to kad te Bog neće i kad nije tvoj dan- priča danas kroz šalu Andrija.
-More- vrti glavom danas njegov najbolji prijatelj Radosav i vraća se tamo 32 godine unazad na događaj i scenu koja će ga dugo, dugo buditi noćima kasnijih godina. Policija je samo mogla da konstatuje da nije kriv, kretao se propisnom brzinom, kamion je tehnički bio u savršenom stanju star tek nekoliko godina- „nov novcijat“ za ono vreme.
-Zamisli da sam popio dva, tri piva, a to je tada bilo normalno. Pa bukagije mi ne bi ginule- priča nama i Andriji.
A sa današnjeg apsekta i vremena u kome živimo prosto je neverovatna priča kako je došlo do svega.
Andrija je tada dobio anonimnu prijavu u društvenom građevinskom preduzeću „Kazimir Veljković“ da je ukrao nekoliko elekričnih bojlera gde je radio kao poslovođa. Pokrenuta je istraga. Pukla je bruka.
- Nisam imao obraza da izađem pred radnike. Da me neko gleda kao lopova, a ceo život sam vek proveo radeći pošteno, nisam mogao da podnesem. Seo sam, napisao pismo i sve potanko objasnio. Rešio sam da sebi oduzmem život, ali da se bar zna da sam pošten- priča nam Andrija.
- Pa gde nađe da se meni baciš pod kamion - kaže Radoslav u šali.
Eto, ni jedne ni druge društvene firme nekadašnjih giganta više nema. Otišle su sa vrtlogom sumnjivih privatizacija, kasnije u eri otimačine bojleri bi bili najmanji problem i teško da bi današnje generacije shvatile da bi neko skočio pod „fap“ da bi sačuvao svoj radnički obraz.
Sve u svemu, ostalo je prijateljstvo. Pa makar ono počelo i gaženjem kamionom te 1987. godine.
(Kurir.rs/D.Ilić)