Spisateljica Biljana Srbljanović u svojoj kolumni navela da je je prošle nedelje počelo privođenje kraju radova na kalemegdanskoj pasareli, autora Ričarda Dikona i Mrđana Bajića, koji na ovom izrazito zahtevnom i umetnički besprekornom projektu rade gotovo već petnaest godina.
"Skulptura Bajića, koja je već više od godinu dana, bila pohranjena pored nosećeg stuba pasarele, kompleksnom operacijom smeštena je u privremeni kavez, podignuta na vrh nosećeg stuba, fiksirana pa rešetke skinute i time konačno postavljena na svoje trajno mesto. Skulptura stoji u Beton hali, dakle, već mnogo meseci i svi šetači, a posebno najtlajferi što im se baš dopada taj niz kafana i mini- deponija na njenom kraju, mogli su sto puta do sada da je vide i komentarišu. Ali, nisu. Jer ih iskreno - ne zanima i jer nije dosad bilo nikog da ih napujda na to, do sad, bar", napisala je ona i dodala:
"Sada je izvesni N. Jovanović, po zanimanju hipster i jedini član Jeremićeve stranke, povukao nogu, pljusnuo gomilu laži o tome kako je Vesić smislio pasarelu da krade (on zna tačno i koliko) plus što mu je, njemu lično, pasarela mnogo ružna. Njegovi pratioci su, bez razmišljanja i upotrebe „Gugla“, nastavili da ponavljaju reči glupljeg od sebe, i stvar se zakotrljala. Jer Jeremićev posilni (koji iz nekog duboko provicijalnog razloga, nikada neće da kaže gde je rođen, postideo se, valjda majke) zna šta je u politici najvažnije - laž je kao perjani jastuk, koji isprazniš sa vrha Beograđanke (ili Kalemegdana), a demanti podrazumeva da difamirani skuplja rasuto pero po pero i trpa ga nazad u raspalu jastučnicu, da bi se oprao klevete. Ironija je što je istina o pasareli skroz jasna: osmišljena na poziv demokratske vlasti još 2006. godine, kada je Ričard Dikon (bukvalno me blam da pišem koliko čuveni i cenjeni umetnik) predavao u Beogradu pa ga je Kalemegdanska tvrđava, svi nadležni u svim zavodima za zaštitu svih spomenika i svi živi iz svih saveta za kontrolu korupcije, pozvali da osmisli vezu beogradske tvrđave i obale, tada „originalno“ zamišljene kao projekat Skadarlija 2. Delom i zbog toga da gosti ne ginu pretrčavajući kamionski put preskačući bankine, jer nikakav prelaz nije bio predviđen, kada se razvila genijalna ideja kafanskog turizma uz samu obalu reke, delom zbog istinske potrebe organske veze tvrđave i priobalja, Dikon je pozvao Bajića, našeg opet me blam da pišem koliko čuvenog umetnika i od tada, od 2006. godine oni ovo rade. Projekat je rađen studiozno i otvoreno, desetine sastanaka, dokumenata, čitava jedna štampana knjiga, snimljeni materijal, odluka svih nadležnih odbora, poštovanje najstrožih pravila za očuvanje kalelegdanske celine, jedan klin nezabijen u tvrđavu i nijedna pritužba niti jedne stručne, a ni politički inspirisane grupacije nije bilo", navela je spisateljica u kolumni.
"Štaviše, 2009. godine, gradonačelnik Đilas sa zadovoljstvom najavljuje konačni početak radova, pravi veliku izložbu posvećenu isključivo ovom projektu, koju njegov zamenik i engleski ambasador ponosno otvaraju. Pare za skulpturu ne daje grad, već "Delta" fondacija, sve, do poslednjeg centa, ionda je takvu, komplent finansiranu - poklanja gradu, a na taj poklon još i plaća PDV. Radovi teku tako tokom vladavine DS-a u gradu, a srećom ih naprednjaci ne zaustavljaju. I sad, kad su se približili kraju, neuka ostrašćena svetina, na jedan mig onog ađutanta, kreće u povike o „Vesićevoj pasareli“ i o „ukradenim našim parama“. Prvo, ako ćemo iskreno, pasarela je Đilasova, a ne Vesićeva, i kapiram da je pravo N. Jovanovića da bude pokvaren i glup, ali je onda mogao barem sam Dragan Đilas, koga poznajem kao poštenog i inteligentnog čoveka, da nosaču tašne svog kolege kaže - dečko, bolje ćuti.
Drugo, ako ćemo još iskrenije, nisu u pitanju „naše“ već Miškovićeve pare i, samo ako kritičari ne dele Vučićev stav da se Delti mora uzeti privatni kapital, ne vidim kojom logikom te pare pripadaju dotičnom ađutantu, tebi ili meni?", navodi spisateljica u kolumni.
Ona na kraju zaključuje:
"U priči o estetici nemam snaga da ulazim. Ta naša poslovična ničim izazvana uobražena vera u sopstveni ukus i estetske kriterijume me ubijaju. Koliko smo velike estete i koliko smo arhitektonska nacija najbolje se vidi na bogatom Vračaru, odakle je stranka ađutanta. Ako je to ta lepota za koju se zalažu, stvari su mnogo jasnije".
(Kurir.rs/Blic, Biljana Srbljanović)