SPECIJAL KURIRA! ZLATNA GROZNICA: SVE O ISPIRANJU BLAGA IZ PEKA I RASINE: Ćutljivi ljudi zlatnog zanata
Tradicija - Stotinama godina ispiranje dragocenog metala na prostorima između Miroča i Deli Jovana s jedne i Homoljskih planina s druge strane bilo je ozbiljna privredna grana
Vode u istočnoj Srbiji valjaju zlatno grumenje i prah ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno.
Stotinama godina unazad, pa do kraja Drugog svetskog rata i početka socijalizma, ispiranje zlata na prostorima između Miroča i Deli Jovana, s jedne, i Homoljskih planina s druge strane bilo je ozbiljna privredna grana. Kao što su, u drugim krajevima, s proleća čitave porodice izgonile na planinske pašnjake stada, da s njima tamo ostanu do prvih ledenih vetrova, uz Pek i pritoke - Bukovsku, Brodsku, Grabovsku, Todorovu reku i ostale, a ima ih ukupno četrnaest - izlazili su Vlasi da traže zlato.
Komarci
Ravnali su se po komarcima - kad se oni jave, bio je znak da voda više nije toliko hladna i da u njoj može da se radi.
Prvo su glave porodica, obučene u belo, kretale niz reke i po položaju kamenja koje su dokotrljale bujice određivale gde će se kopati, a onda su dolazile njihove žene s decom i podizale šatore. Ispiranje je bilo muški posao: pred ženama se o zlatu nije govorilo, a „onih dana“ u mesecu, verovalo se, svaki dodir sa njima donosio je zlu sreću. Muškarci ni među sobom o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe... Pazilo se i na praznike... a sve to da se ne naljuti Muma Paduri, čuvarka reka, polja i vaskolike prirode, čije ime prevedeno s vlaškog znači Majka Šume. Ona je umela da bude stroga, muškarcima koji bi se o nju ogrešili lomila je alat, vezivala ih ili im oduzimala pamet.
Radilo se, u osnovi, s drvenim tanjirom, „ispitakom“. Ali i ovako: u proleće, u reku se potopi ovčije runo, pa dlake zaustavljaju čestice zlata, a nakon dva-tri meseca ta se koža jednostavno spali, i sve postane pepeo i prah, osim zlata.
Ili se od dasaka napravi žleb dugačak desetak ili više metara, na njegovo dno poprečno postave letvice, pa se naspe zemlja i pusti voda da teče... a onda sa prečki skine zlato.
Ta se sprava zvala, i zove i danas, vešeraj. Samo što je danas njegovo dno obloženo posebnom sintetičkom materijom, nalik na čičak-traku, čije niti „hvataju“ zlatne ljuspe.
Bager u Neresnici
Između dva rata, najčuvenija je po zlatu bila Neresnica. Kralj Aleksandar Karađorđević kupio je i ovde dovezao veliki bager - veći od njega bio je samo onaj koji je za engleskog kralja Džordža V radio u Indiji.
Bager u Neresnici proradio je 12. oktobra 1934. godine, tri dana pošto je kralj ubijen u Marseju, i na radost njegovih naslednika, iz šljunka koji je on vadio iz Peka mesečno se ispiralo između 25 i 32 kilograma čistog zlata.
Poslednjih godina među tragačima za zlatom pročula se Rasina. Uz njene obale u predgrađu Kruševca, i selima uz reku ka Jastrepcu, leti niču prava naselja od šatora, ali tragači ne važe za ljubazne, još manje za govorljive ljude. Ljubomorno čuvaju svoje parče zaposednute teritorije i svoje teorije o prepoznavanju mesta gde treba kopati.
Upućeni tvrde da zlata ima i u Resavi, najdužoj pritoci Velike Morave, koja izvire na planini Beljanici u istočnoj Srbiji i protiče kroz Despotovac i Svilajnac.