BIO SAM ZAROBLJEN U TELU ŽENE, A ONDA SAM NA 18. ROĐENDAN NAPUSTIO PORODIČNI DOM: Potresna ispovest Nikšićanke koja je ostvarila svoj SAN i postala MUŠKO!
Osamnaestogodišnji Nikšićanin D.O. rođen je kao beba ženskog pola. Zbog svoje prirode, neretko je nailazio na neprihvatanje od okoline – pre svega porodice i vršnjaka – pa se povlačio u sebe.
Danas živi i radi u Podgorici, zavoleo je sebe i ima mnogo snova i ambicija. U ispovesti je govorio o njima, ali i o svemu što je preživljavao – lepim i onim manje lepim momentima.
Otkrivanje sebe
D.O. je veći deo detinjstva proveo s bakom i dedom, u svakodnevnoj igri. Stalno je, kaže, bio u akciji i smišljao nove igre kojima bi se zabavljao. U njima je počeo i da otkriva svoju pravu prirodu.
„Većinom sam bio bez majice i trčkarao svuda okolo. Imao sam i vreću za boks, najviše sam voleo da boksujem. Igrao sam se i sa različitim figuricama, puškama, pištoljima, voleo sam da igram fudbal, ponekad bih se i potukao. Već tada sam dobijao različite komentare, poput: ʼTi ne treba da se igraš s tim, ti si žensko, za tebe su lutke i barbikeʼ. Deda me je uvek branio, govoreći da sam samo dete koje treba da uživa”, kaže on na početku razgovora.
Voleo je, navodi, da gleda crtane filmove i da zamišlja kako trenira i postaje veliki i snažan, poput superheroja.
„Međutim, vreme je prolazilo a ja nisam postajao ono što sam mislio da ću postati, već nešto sasvim drugo. Sećam se puberteta i formiranja ženskih grudi – to je bilo stresno za mene, ležao sam na krevetu i plakao. Dok sam ležao, bio sam ravan i pitao se – zbog čega ne mogu stalno da budem ovakav”, priseća se.
Seća se i pomešanih osećanja – od ushićenja do straha – koja su ga obuzela tokom prvog dana u nikšićkoj gimnaziji „Stojan Cerović“.
„Plašio sam se zbog toga što nisam znao skoro nikoga. Sećam se i odeće koju sam obukao. Na meni je bilo sve ono što sam želeo – starke, farmerke, trik-majica i košulja, ali mi nije stajalo onako kako sam zamišljao. Pitao sam se zbog čega, ali sada znam da sam u glavi imao mušku verziju sebe, a nažalost je bila ženska ”, ističe on.
Promena imena
D.O. priča se da je tokom cele prve godine u gimnaziji nosio zavezanu kosu, jer mu je puštena smetala. Roditelji su bili protiv šišanja, pa je tokom druge godine imao veoma dugu, talasastu kosu, koja je oduševljavala njegovu okolinu.
„Svima se to sviđalo, osim meni. Tokom godina million puta sam pitao majku da se ošišam, ali je uvek bila protiv. Krajem druge godine otišao sam kod frizerke koja mi je skroz ošišala jednu stranu glave, a na drugoj je ostavila dugu kosu. Već posle mesec dana shvatio sam da mi se mnogo više sviđa ta strana, gdje je kratka kosa, i onda sam je skratio skroz. Naravno, bilo je različitih komentara”, ističe.
To šišanje za njega je predstavljalo mnogo više od pukog skraćivanja kose. Bilo je to, prema njegovim rečima, neka vrsta slobode da uradi sa svojim izgledom ono što hoće i suprotstavi se svakome ko misli da može da upravlja njegovim životom. Još jedan izazov koji je savladao u tom periodu je samostalni odlazak u šoping.
„Tada sam prvi put potpuno slobodan uzeo sve ono što želim od odeće i što mi se sviđa. Samo sam razmišljao o tome kako sam se godinama mučio zbog toga što sam išao sa majkom, komšinicom ili drugaricom, koje bi me odmah odvukle u taj ženski deo. Ovoga puta sam kupio muške stvari i prvi put se osetio dobro u svom telu”, napominje.
Ubrzo je odlučio da promeni i ime jer više, tvrdi, nije mogao da podnese da ga oslovljavaju ženskim imenom koje mu ne pripada. Ime dobijeno po rođenju bilo mu je strano i predstavljalo veliki teret kojeg je jedva čekao da se oslobodi. Tri meseca je tragao za „savršenim imenom“.
„Prvo sam mislio da ono bude slično onome u dokumentu, ali sam shvatio da sam slobodan, da mogu da izaberem šta god hoću. Shvatio sam da ne želim ime koje zvuči kao moje staro, jer me vraća na uspomene koje nisu lepe. Istražujući, u jednom momentu sam video ime koje sada imam i odlučio da će biti to”, kaže on.
Okolini je trebalo dosta vremena da počne da ga oslovljava njegovim novim imenom. Često je, priča nam, budan čekao zoru jer je razmišljao o svemu što mu se događa.
ʼSada imam svoje ime, šta da radim s ovim drugim?ʼ, pitao sam se. Takođe, bila mi je potrebna dozvola roditelja da zvanično promenim ime, jer sam bio maloletan. Tada još uvek nisam znao da sam trans, već samo da hoću muško ime. Pričao sam s njima dugo, pokušao sve da im objasnim, ali oni nisu razumeli. Njihova poslednja je bila – ʼneʼ, navodi on.
Posle tog razgovora pitao se kako da do osamnaeste godine bude ono što nije. Sve više se povlačio u sebe, a njegovo interesovanje za školu i vannastavne aktivnosti počelo je da opada. Nekada odličan đak više nije bio zainteresovan za predavanja i učenje, a posebno stresna bila su mu ispitivanja.
„I kod omiljene profesorke mrzelo me je da podignem ruku, jer sam znao da će me nazvati ženskim imenom. Samo sam se isključio i trudio da ne postojim. To je mnogo uticalo na mene, dešavalo se da izgovaram pola rečenice, sve do onog dela kada moram da se izrazim u rodu. Bukvalno sam ulazio i izlazio iz učionice kao da me nema, izbegavao sam sve, ćutao”, prepričava D.O. svoje nevolje.
Ubrzo je, kaže, počeo da govori u muškom rodu, na šta su učenici različito reagovali – neki bi ćutali i klimali glavom, drugi ogovarali iza ćoškova, treći zbijali šale... Priseća se jednog školskog dana u trećem razredu, kada je kasnio na čas, a vršnjaci su mu dobacivali i nazivali ga pogrdnim imenima.
„Ušao sam u odeljenje kao da se ništa nije ni desilo i seo na svoje mesto. Pripravnik, koji je tada predavao, sve to je ispričao mojoj razrednoj. Ona je nakon toga pokušala da iz mene izvuče reči, da me nagovori da ispričam bilo šta o tom događaju, o tome šta trpim, ali nije uspela. Na svako pitanje odgovarao sam ćutanjem”, navodi on.
Tada se već toliko povukao u sebe, da mu je bilo teško da se bilo kome ispovedi. Na dobacivanja vršnjaka, koja su postajala učestala, nije se obazirao. Ponekad bi se čak i nasmešio.
„Ništa nisu postigli sa svim tim komentarima, jer bih se ili smejao sa njima ili iskulirao. Kontrolisao sam se, jer nisam želeo da se raspravljam. Na sve te šale koje su zbijali na moj račun nisam gledao kao na nasilje. Nisam imao osećaj da trpim nešto, samo sam sebi govorio da će sve to proći. Nije mi bio problem da pričam s njima, da im sve objasnim, ali samo ako bih video da su njihove namere dobre. Na primer, prva osoba kojoj sam se autovao je bila jedna drugarica iz škole”, kazao je u razgovoru za Analitiku.
Roditeljsko neprihvatanje
Kada je shvatio da je trans osoba, želeo je da to odmah prizna najbližima, porodici, ali se plašio reakcije. Danima je čekao pravi trenutak za autovanje.
„Bio je 6. april uveče. Počeo sam da pričam sa roditeljima, četiri meseca sam čekao pogodan momenat za to, ali nisu razumeli. Bio sam direktan, rekao im kakva je situacija, da nije samo faza, da se nikada neće promeniti”, naglašava.
Iako ga roditelji tada nisu podržali, kaže da ih je razumeo, svestan svih osećanja koja su ih preplavila. Njegov otac, vojno lice, nije želeo da čuje ništa što mu je D.O. govorio. Pričao je o ugledu familije i bio besan. Majka je, s druge strane, bila jako potrešena i briznula je u plač. Nakon ljutnje koju su pokazali te noći, nastavili su po starom i pravili se da im ništa nije ni priznao.
„Osećao sam se užasno, jer je čak i svađanje neki progres, a ovako je bilo kao da se to nije ni desilo. Toliko sam se mučio i pripremao za razgovor s njima, zaista mi je bilo potrebno njihovo prihvatanje”, priča on.
Svaki minut trećeg razreda gimnazije za njega je bio mučenje. Nije želeo da sve opet proživljava. Zbog toga je odlučio da poslednji razred završi vanredno.
„Celu tu godinu proveo sam u svoja četiri zida – osećao sam se depresivno i povređeno. Knjige i kompjuter bili su moji najbolji prijatelji. Hiljadu različitih misli mi je tada prolazilo kroz glavu. Više nisam voleo sebe, niti bio motivisan, jer je najgore kada je čovek sam sa sobom”, uveren je D.O.
Kako mu se približavalo punoletstvo, znao je da želi da se osamostali. Na dan 18. rođendana napustio je porodični dom, vukući za sobom spakovani kofer i snove u njemu. Već tri meseca sam zarađuje za život, radeći u jednom podgoričkom lokalu.
„Živim sa cimerom. Sa roditeljima nemam odličan odnos, ali se sa majkom čujem. Znam da će me nekada prihvatiti, jer me vole, ali da im treba malo više vremena. Starija sestra mi je velika podrška, a mlađi brat, koji je trinaestogodišnjak, takođe sve razume“, ističe.
Ljubav prema sebi: D.O. još nije izvršio operacije prilagođavanja pola, već je u procesu tranzicije. Pre nešto više od mesec počeo je da prima hormonsku terapiju.
„Proces tranzicije je težak. Kao drugi pubertet“, slikovito objašnjava on.
Smatra da ne bi bio slobodan da se nije odselio od porodice i krenuo da zarađuje. Ali dodaje da sloboda zavisi i od doživljaja ljudi.
„Radio sam u jednoj kafani, u kojoj je radio moj drug, koji je takođe trans, ali ima bradu i izgleda dosta starije od mene. On nije imao problema, a kada sam ja počeo da radim, neki gosti su govori da sam premlad, dobacivali da sam dete, pitali imam li ličnu kartu... Mislim ipak da je mnogo teže trans ženama, pogotovo zbog nalaženja posla“, uveren je on.
Hrabri Nikšićanin svoje dane provodi na poslu, u dugim šetnjama, u prirodi, na internetu... Ima mnogo snova i ambicija, a jednog dana bi želeo da upiše Fakultet informacionih tehnologija. Hrabro korača napred, živi, kao što kažu, punim plućima, a svakodnevno radi na tome da ponovo prihvati i zavoli sebe.
„Želeo sam i ove godine da upišem IT, ali je već bio popunjen. Takođe, želim da treniram i usavršavam se svakodnevno“, poručuje.
On želi da svojim primerom ukaže da je, uz veliku volju sve moguće ali da za neke promene treba dosta rada i vremena. Takođe, pruža podršku svim trans ljudima i poručuje im da nisu sami.
Kurir.rs / Portal Analitika / Foto: EPA/Boris Pejović