Smatra se da vazduhoplovne snage Severnokorejske narodne armije imaju tri različite podzemne baze u Vonsanu, Jangđinu i Ončunu. Podzemna baza u Vonsanu navodno uključuje pistu dugu 2.000 metara i širioku 30 metara koja prolazi kroz planinu.
Prema podacima jednog prebega, tokom rata avioni Severne Koreje, uključujući borbene avione MiG-29 i avione Su-25 Frogfut, poletali bi iz konvencionalnih vazdušnih baza, ali bi se vraćali u podzemne vazdušne baze. To je verovatno bilo tako jer se moglo očekivati da kopnene baze Severne Koreje budu brzo uništene u ratnim vremenima.
Druga opasnost su tuneli za trupe. Neki od njih mogu da sakriju 2.000 vojnika pod punom opremom. Izgrađeno je najmanje osam stotina bunkera koji je trebalo da sakriju jedinice kao što su brigade lake pešadije i drže ih odmornim do početka invazije.
Za druge podzemne objekte se veruje da su izgrađeni za zaštitu rukovodstva. Prema južnokorejskom vojnom časopisu, Sjedinjene Države veruju da je između šest i osam hiljada takvih skloništa rasuto širom zemlje. Ove informacije su, kako se izveštava, prikupljene od prebega kako bi se lovili pripadnici režima u slučaju rata ili kolapsa vlade.
Veruje se da Severna Koreja ima stotine pećina koje skrivaju artiljeriju, severno od demilitarizovane zone. Poznati i kao tajna artiljerijska mesta ili HARTS, obično su u tunelima u planinama.
Artilerijsko oružje, poput 170-milimetarskog topa Koksan ili 240-milimetarskog raketnog sistema sa više metaka, može da puca sa ulaza pećine i zatim se povuče u sigurnost planine da se ponovo aktivira. Ove lokacije se koriste za pružanje artiljerijske podrške za invaziju na Južnu Koreju ili direktnu vatru na sam Seul. Od 1986. godine procenjeno je da postoji dvesta do pet stotina HARTS-a.
Prema izveštaju Nautilus instituta, smatra se da Severna Koreja ima „radarska mesta u okovima liftova koja se mogu podići kao periskop podmornice; baze podmornice i raketne patrole u tunelima urezanim u stenu; tunele dužine kilometar ili više za skladištenje vozila i potrepština, ili za skrivanje stanovništva obližnjeg grada. "
Kako SAD mogu da odgovore na ovu pretnju? Prvo bi morali da lociraju objekte. Ove objekte je teško uočiti putem satelita, a prikupljanje informacija od prebega je možda najbolji način da se o njima sazna u mirnodopsko vreme. Jednom kada rat krene, signalna obaveštajna služba će podići radio prenose sa ranije nepoznatih podzemnih lokacija. Verovatno će, uprkos prethodnim pripremama, mnoge od ovih pozicija biti iznenađenje za Vašington i Seul.
Kada se lociraju, postoje tri načina suočavanja sa tunelima. Prvi i najsigurniji način je bombardovanje odozgo. To predstavlja najmanji rizik za savezničke snage, ali takođe će biti teško utvrditi da li su vazdušni ili artiljerijski udari imali dobar efekat.
Kurir.rs/National Interest
Foto: AP