Malo je istoričara koji će pokušavati da ospore sve ljubavne veze Dragoljuba Mihailovića tokom boravka van Srbije između dva rata. Ali oko jedne Dražine afere nikako da se slože
Navodna veza Dragoljuba Mihailovića i Milene Mišić, supruge njegovog ratnog druga Aleksandra Mišića, koji je sin vojne legende vojvode Živojina Mišića, glavna je tačka sporenja istraživača četničkog pokreta. Za jedne to je istina koju bi svi da prećute, za druge podmetačina Udbe i ljotićevaca.
„Sporni“ Karapandžić
O ovoj „zabranjenoj vezi“ govorio je dr Branko Latas (1932-2014), koji je svojevremeno bio i direktor Arhiva Vojnoistorijskog instituta.
- Draža i Aleksandar Mišić bili su porodični prijatelji u godinama pre rata. I ljubav između naočitog generalštabnog pukovnika i lepe Milene, Mišićeve supruge, rođena je u to vreme. Njihovoj vezi pogodovalo je i to što je Aleksandar Mišić imao probleme sa alkoholom. Ta je veza istoričarima poznata stvar, ali je mnogi prećutkuju jer baca ružno svetlo na Dražu - kazivao je dr Latas.
Dokumenta o vezi Draže i Milene Mišić oskudna su, o njoj govori samo jedno pismo iz 1941. koje je objavio istoričar Borivoje Karapandžić. Kao ljotićevac on je 1945. pobegao pred partizanima u Italiju, a od 1950. živeo u SAD. Karapandžića je episkop šabački Lavrentije odlikovao ordenom Svetog Vladike Nikolaja. Ali zbog svoje pripadnosti pokretu Dimitrija Ljotića bio je u stalnom sukobu sa četničkom emigracijom.
U knjizi „Građanski rat u Srbiji 1941-1945“, na strani 130 Karapandžić objavljuje pismo koje mu je 1957. uputio ratni potpredsednik Valjeva o oslobađanju četničkih majora Aleksandra Mišića i Ivana Fregla iz nemačkog zarobljeništva.
„Ja sam mogao i hteo da ih obadvojicu spasem i oslobodim u Valjevu dok su se nalazili u zatvoru, na veliku molbu Mišićeve sestre Ele, udove Marković, apotekarice i moje bivše kirajdžike, jer sam tada bio uhvatio dobre veze s nemačkim kapetanom Štenclom (...) Štencel mi je u poverenju saopštio da odem kod njih u zatvor i da ih nagovorim da samo pred njim izjave da pristaju da priđu đeneralu Nediću, da privremeno stupe u njegove oružane odrede i da će ih on spasti i zadržati u Valjevu. A posle, kad on ode iz Valjeva mogu slobodno ponovo da odu kod Draže u šumu.
Kad sam im ovo saopštio u zatvoru i objasnio stvar, Fregl se potpuno sa mnom složio i usvojio moj predlog, dok je Mišić bio pijan, s flašom rakije u rukama. Napao me je, psujući Nemcima oca i mater, da on neće ničije pomoći, da mrzi i svoju rođenu mater jer je Nemica itd. Kad je se smirio, rekao mi je: ‚Donesi ti meni rakije ako si čovek, gledaj svoja posla a za mene ne brini...‘
Kad sam sve ovo gđi Eli, sestri, saopštio, opet me je zamolila da odem kod Štencla i da pokušam sve kako bih ih spasao, što sam sutradan i učinio. Na vratima kancelarije Štencla presrela me je žena Mišićeva, zgodna i lepo obučena dama, i rekla mi je da se ne zauzimam za Mišića, da ona ima ljude koji sigurno rade za njegovo oslobođenje! Kad sam ovo saopštio gospođi Eli, uhvatila se za kose i naglas zakukala: ‚Ona mu radi o glavi, jer živi sa Dražom na Ravnoj gori!‘ Tako je cela stvar o spasavanju propala...“
Propaganda ljotićevaca
Pero Simić, međutim, nije bio siguran u istinitost ove priče. Autoru ovog teksta 2014. kazao je:
- Nešto sam načuo o Dražinoj vezi s Mišićevom ženom Milenom, ali nisam naišao na neki pouzdaniji izvor, pa sam izbegao da nagađam. Karapandžić je napisao nekoliko veoma dobrih knjiga, ali ovde mi nije previše ubedljiv. Najpre zato što se radilo o svedočenju iz druge ruke, a drugo, Karapandžić je bio ljotićevac, a Ljotić i Draža nisu nikad bili u ljubavi.
Kurir.rs/ Priredio Momčilo Petrović