Bojana Ćorilić (24) iz Novog Sada pre tri godine teško je povređena u masakru u Žitištu, zbog čega joj je amputirana noga. Tada je primila 6 metaka u telo, a kako kaže, od tog trena je normalno da vam se život okrene naglavačke.
Toga 2. jula 2016. godine ova devojka sasvim slučajno je teško ranjena u pucnjavi u kafiću "Makijato". Tada je Siniša Zlatić u svom krvavom piru "kalašnjikovim" ubio petoro ljudi, među kojima i bivšu ženu, a ranio još 22 osobe. Zbog ozbiljnih povreda lekari su Bojani morali da amputiraju levu nogu, a davane su joj i minimalne šanse za oporavak.
Na taj krvavi julski dan Bojana danas gleda kao na svoj drugi rođendan, kao na dan kada joj je pružena još jedna šansa za život.
- Nažalost, sećam se svega što se dogodilo tog dana. Ali kako vreme odmiče, taj užasni događaj bledi u mom sećanju. Ne mogu da objasnim ni zašto ni kako. Mogu samo da nastavim da živim i dokazujem nemoguće. Kao i svaki čovek, i ja imam loše dane, ali im ne dozvoljavam da me savladaju, a ako svojom borbom uspem da inspirišem barem jednu osobu, biću najsrećnija na svetu - kaže ova hrabra devojka i uz osmeh, koji nikada ne skida sa lica, nastavlja:
- Sve na šta sam navikla u sekundi je nestalo. Život mi se promenio iz korena, ali sam iz nesreće koja mi se dogodila dosta toga i naučila. Brojne operacije prebrodila sam uz porodicu i prijatelje. Uz njih mi je sve bilo lakše. Išla sam dan po dan i gurala napred zbog svoje porodice, prijatelja, zbog sebe... Da, život mi je sada dosta drugačiji, ali ga volim baš takvog kakav jeste! - priča Bojana.
Tragedija koja joj se dogodila kao da nije ostavila traga na njoj. Kako kaže, i dalje živi život punim plućima, uživa u svakom novom danu i ne dozvoljava da je hendikep sprečava da uživa u stvarima koje voli.
- Nakon svega što mi se desilo, vratila sam se na Fakultet tehničkih nauka, gde trenutno završavam četvrtu godinu na smeru za softversko inženjerstvo i informacione tehnologije i sada pišem diplomski rad. Programiranje volim i time želim da se bavim u budućnosti, a volela bih i da napišem knjigu i da pomažem ljudima kojima je to potrebno. Putovanja su moja ljubav i toga se ne odričem ni sada kada je to dosta teže. Počela sam da se bavim i modelingom, dosta treniram, družim se i izlazim sa svojim drugovima, idem u bioskop... - uz osmeh priča ova devojka.
Ona ipak priznaje da ima dana kada ni njoj nije lako.
- U početku, dok sam se još oporavljala, bila sam depresivna i tužna. Ali to je bilo i očekivano. Kad ti se sruši svet, normalno je da padneš i kloneš duhom. Put kojim idem nije lak. I dalje imam svoje uspone i padove. Živite dan po dan. Samo idite napred i nemojte da stanete. Vreme ne leči rane, ali vam omogućava da lakše živite sa njima. Jednog dana će biti lakše. Samo treba da istrajete i da ga dočekate - zaključuje Bojana.
(Kurir.rs/Informer)