Sgurni smo da je svaka žena, bilo u mračnoj uličici, polupraznom gradskom prevozu u sitne sate, pa čak i liftu svoje zgrade, barem jednom došla u situaciju da se zbog navalentnog muškarca oseća ugroženo i nebezbedno. Nekad je samo pogled dovoljan, a nekad i puno više od toga, kao što je nedavno na putu iz Beča proživela D.V.
Svoje iskustvo je prepričala na Fejsbuku, a mi ga prenosimo u celosti.
"Ulazim u autobus Beč - Pančevo, neupadljivo obučena, sa slušalicama u ušima, bez grama šminke, sedam na svoje mesto bez ikakve komunikacije sa okolinom. Na stolicu pored svoje stavljam ranac.
Sat vremena kasnije:
Osećam kako me nešto pipa po listovima nogu. Spavam u sedećem položaju, ne kapiram baš najbolje gde sam i samo pomeram nogu ka sebi. Osećaj pipanja nije nestao, postaje intenzivniji i kapiram da nisu ni kesa ni jakna. Otvaram oči i vidim tipa sa sedišta sa druge strane autobusa kako izuven (!) svojim stopalom mrtav ladan prelazi preko moje noge. Da se razumemo, ja prilično čvrsto spavam, ovo je moralo trajati minimum deset minuta da me probudi.
Pogledam ga namršteno, on se ceri i nastavlja stopalom prema kolenu. Vrlo grubo ga pitam: ŠTA TO RADITE?! Kaže "Izvini", gleda me direktno u oči i nastavlja da se izazivajuće ceri. U tom momentu želim da se žalim nekome, ali mi je jasno gde živim, da su i vozač i kondukter muškarci, da bi on rekao da se šali, a ja ispala histerična "ne zna za šalu" žena i zato ćutim i pomeram se u potpunosti na sedište do prozora a na deo poda gde su mi bile noge stavljam kesu.
Tri sata kasnije:
Izlazimo na granici zbog pasoške kontrole.
Čeka na vratima da prođem. Nemam druga vrata kao opciju. Prolazim pored njega, hvata me za ruku, opet me gleda direktno u oči, opet se onako iritantno provocirajuće ceri i kaže mi: ZNAŠ, ONO NIJE BILO SLUČAJNO. Istrgnem ruku, pogledam ga mrko, ne progovaram i nastavljam prema šalteru kao da je vazduh.
Sat vremena kasnije:
Na srpskoj granici samo dajemo pasoše, ne izlazi se. Dobro je. Vozač mi vraća pasoš, lik se naginje skroz ka njemu, valjda pokušava da pročita ime.
Sat i po kasnije:
Stajemo na pumpi, izlazim da doručkujem, vraćam se u autobus. Stoji na vratima kafea na pumpi (moram da prođem tuda!) pokušava nešto da mi dobaci, ošinem ga pogledom i ulazim u autobus.
Dva sata kasnije:
Stigli smo u Pančevo. Treba da izađem iz autobusa u 4.45 u gradu koji baš i ne znam, a tu je lik čudnog ponašanja koji je od celog autobusa našao baš meni da se nakači i uopšte mi nije svejedno. Ostajem poslednja u autobusu, čekajući da ode. Ne ide. Vozač najavljuje da se kreće za Požarevac, moram da izađem. Izlazim. Još je tu. EJ, DEVOJKO, ošinem ga pogledom, izađem sa stanice u čekaonicu.
Kroz jedno deset minuta on odlazi sa stanice, vraćam se i konačno ulazim u autobus za Beograd.
Razmišljam koliko je idiotska situacija i koliki je bedak što kada si žensko na svakodnevnom nivou naleti neka provokacija zbog koje se ne osećaš bezbedno ili neprijatno, a načelno nema načina da efikasno reaguješ.
Ako se požališ uvek se oni "šale", a ti "preteruješ" i sama si tražila tako obučena. Osnova da ga zakonski goniš nemaš jer te u ovoj zemlji niko neće ozbiljno shvatiti ako kažeš da ti smeta što je neko dobacio, pipnuo, zviždao. Da uđeš u verbalni sukob možeš, ali je rizik, jer da je u pitanju normalna osoba, znao bi da ne treba da pipa nepoznate ljude po autobusu, a šta neki frik može da ti uradi, nikad ne znaš i ne rizikuje ti se."
Kurir.rs/Žena/Foto:Profimedia