GLUMAC BOGDAN DIKLIĆ LAUREAT NAGRADE ŽIVOJIN ŽIKA PAVLOVIĆ: Bioskopi su danas deo tržnih centara

Zorana Jevtić

Setan Nekad su imali autonomiju. Moje biće ne prima tu vrstu novotarija. Sad sam sentimentalan, ali jednostavno ne mogu da prihvatim te ispeglane tonove

Glumac Bogdan Diklić ovogodišnji je laureat nagrade „Živojin Žika Pavlović“, koju Leskovački internacionalni festival filmske režije - LIFFE, koji se inače završio sinoć, dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu.

Nagrada koju ste dobili nosi naziv „Živojin Žika Pavlović“. Zanimljivo je da ste prvi put radili s ovim rediteljem na njegovom poslednjem filmu „Država mrtvih“. Kakvo je bilo vaše iskustvo?

- Meni je bila čast da radim s njim. On me je tada lično pozvao telefonom. Bio sam ushićen. Predstavio se i rekao: „Ovde Žika Pavlović, ja bih voleo da igrate kod mene u filmu jednu malu ulogu. Voleo bih da se najzad sretnemo, vi i ja.“ Naravno, da me je zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao.

Vaša karijera traje 44 godine. Na koji način održavate entuzijazam?

- Ne bih to nazvao karijerom - znate kako zvuči kad se za nekog kaže da je „karijerista“. Rekao bih - moje prisustvo, trajanje u poslu. Ja taj posao živim. Ja se njime ne bavim i ne obavljam ga. Živim ga. U poslednjih petnaestak godina postao sam zahtevniji prema onom što prihvatam da radim. Ne mogu da radim scenarija i tekstove koje ne osetim, koji me se ne tiču ili su površni. Moram da imam emotivni impuls, nešto što se prvo svidi mojoj duši, nakon čega to i racionalno artikulišem.

Više puta ste spominjali da ne volite moderne bioskope.

- Moje biće ne prima tu vrstu novotarija jer još uvek u mom sećanju intenzivno živi institucija bioskopa. Ti mirisi - olajisanog patosa i jeftinih osveživača vazduha, semenki, kikirikija. Osećaj zajedništva. Nekad smo se, figurativno rečeno, tukli za ulaznice i filmove. Tapkaroši su bili izuzetno značajna pojava. U mom odrastanju bioskop je imao taj i takav značaj. Ja sam sad sentimentalan i setan, ali jednostavno ne mogu da prihvatim te ispeglane tonove i zvukove, te besprekorne slike. Sve je to lepo i u redu, danas to mladi prihvataju na sebi svojstven način. Ali ja nekako ne mogu. Nekada su bioskopi imali autonomiju, a danas su deo tržnih centara.

Kako vidite aktuelni trenutak u kinematografiji?

- Rade se i danas ozbiljni filmovi, koji će ostati. To je važno. Ali scenariji su, pomalo, napisani zbrda-zdola. Morate mnogo da se bavite strukturom, dramaturgijom scene, kao glumac. Imam utisak da većina scenarista odradi sve na brzinu. Onda vi morate da se bavite njihovim poslom. Ne mogu i ne želim da kažem: „Eh, kakvi su scenariji nekad bili“, ali mogu da kažem da je nekad bilo mnogo više strpljenja za sve.Priredila Mona Cukić

Nagrade za kraj
GRAN-PRI TEONI STRUGAR

Glavna nagrada za najbolju režiju LIFFE, gran-pri „Živojin Žika Pavlović“, pripala je Teoni Strugar Mitevskoj za „Gospod postoji, njeno ime je Petrunija“, a za isti film specijalno priznanje za ulogu otišlo je Zorici Nuševoj.

Nagrade za najbolju žensku i mušku ulogu pripale su Nataši Ninković i Sergeju Trifunoviću za film „Ajvar“, čija je rediteljka Ana Marija Rosi dobila specijalno priznanje žirija za režiju. Dobitnik druge nagrade „Žika Pavlović“ je Dragan Marinković za režiju filma „Pijavice“, a treće Petar Ristovski za „Kralja Petra Prvog“.

(Kurir.rs / Mona Cukić / Foto:Zorana Jevtić)

TAGOVI