Ako bi se istorija britanske vladavine u Indiji svela na samo jednu činjenicu, to bi bilo sledeće: nije došlo do povećanja indijskog dohotka po glavi stanovnika od 1757. do 1947.
Tokom 190 godina pljačke i pustošenja, Indijski potkontinent je kao celina pretrpeo najmanje dvadeset velikih gladi, koje su kolektivno ubile milione Indijaca. Tačan broj ne može se u potpunosti utvrditi. Međutim, zvanični brojevi kolonijalnih vladara govore da bi taj broj mogao da dosegne 60 miliona.
Britanski kolonijalni analitičari naveli su suše kao uzrok pada poljoprivredne proizvodnje što je dovelo do tih gladi, ali to je laž. Britanski vladari, boreći se u ratovima u Evropi i drugim mestima i kolonizirajući delove Afrike, izvozili su žito iz Indije kako bi sprovodili svoja kolonijalna osvajanja – dok je glad besnela.
Sistematska politika depopulacije
Iako nije dostupan tačan broj stanovništva, u 1750. godini Indija je imala blizu 155 miliona. U vreme kada je britanska kolonijalna vladavina okončana 1947. godine, nepodeljeno indijsko stanovništvo dostiglo je oko 390 miliona. Drugim rečima, tokom tih 190 godina kolonijalne pljačke i organizovane gladi, indijsko stanovništvo je poraslo za 240 miliona.
Od 1947, tokom narednog 68-godišnjeg perioda, indijsko podkontinentno stanovništvo, uključujući i Indiju, Pakistan i Bangladeš, poraslo je na skoro 1,6 milijardi. Dakle, uprkos siromaštvu i ekonomskoj nepravdi na post-nezavisnom indijskom potkontinentu, tokom tih 68 godina broj stanovnika je porastao za gotovo 1,2 milijarde.
Podaci pokazuju da je tokom perioda nakon nezavisnosti potkontinent podlegao sušama u pojedinim delovima zemlje s vremena na vreme, ali nije bilo gladi, iako je hiljadu ljudi godišnje i dalje umiralo zbog nedostatka dovoljne količine hrane i lošeg sistema distribucije hrane .
Do gladi je došlo samo zbog toga što ih je stvorilo Carstvo, nameravajući da ojača bezobzirnim pljačkama i usvajanjem politike depopulacije Indije. Verovali su da će to sniziti troškove za održavanje Indije.
Glavni razlog zašto su se razorne gladi odvijale u pravilnim razmacima i dozvoljeno im je da traju godinama bila je politika Britanskog carstva o depopulaciji kolonija. Da se ove gladi nisu desile, stanovništvo Indije bi dostiglo milijardu ljudi mnogo pre dolaska dvadesetog veka. To je Britansko carstvo doživljavalo kao katastrofu.
Za početak, veća indijska populacija značila bi veću potrošnju od strane domaćih ljudi, a britansko Carstvo lišila veće količine pljačke. Logični način da se reši problem bio je razvoj indijske poljoprivredne infrastrukture. Ali to ne bi samo prisililo Britaniju da potroši više novca za vođenje svog kolonijalnog carstva; takođe bi se razvila zdrava populacija koja bi mogla da se digne i oslobodi gadosti zvane Britansko carstvo.
Ove masovne gladi uspele su da oslabe društvenu strukturu i kičmu Indijaca, čineći pobune protiv kolonijalnih snaga manje verovatnim. Da bi povećali glad i tako depopulisali „pogane“ i „mračne“ Indijce, britanski imperijalisti su pokrenuli sistematsku propagandnu kampanju. Promovisali su prevaranta Tomasa Maltusa i njegov nenaučni „Esej o stanovništvu“.
Dok je on iznosio svoju zlobnu „naučnu teoriju“ kojom je opravdao depopulaciju kao prirodan i neophodan proces, Britansko carstvo je sakupilo gomilu drugih „ekonomista“ koji su pisali o neophodnosti slobodne trgovine. Slobodna trgovina igrala je važnu ulogu u promovisanju genocidne depopulacije Indije. U stvari, slobodna trgovina je druga strana Maltusovog novčića za kontrolu stanovništva.
U vreme velike gladi 1876. godine, Britanija je već izgradila neke železnice u Indiji. Železnice, koje su prikazivane kao institucionalna zaštita od gladi, trgovci su umesto toga koristili za otpremu zaliha žita iz udaljenih okruga pogođenih sušom do centralnih skladišta.
Cena žita rasla je neverovatnom brzinom, a žito je odneto odakle je bilo najpotrebnije, kako bi se čuvalo u magacinima dok cene još više ne porastu.
Čak iako britanski vladari nisu javno podržali ovaj proces, toga su bili u potpunosti svesni i bili su saglasni sa promocijom slobodne trgovine na štetu miliona života.
Nekoliko stvari je Adolf Hitler možda pozajmio od Britanaca kada je u pitanju ubijanje miliona ljudi, ali jednu koju je sigurno pozajmio za uspostavljanje svojih logora smrti bio je način na koji su Britanci vodili kampove kako bi „olakšali“ milionima gladnih. Svako ko je ušao u ove kampove za pomoć nije izlazio živ.
Ričard Templ, prožet doktrinom depopulacije bio je neophodno sredstvo da Carstvo ostane jako i snažno. On jetrebalo da obezbedi da se u kampovima ne stvaraju nepotrebni troškovi.
Prema nekim analitičarima, Templovi kampovi nisu se mnogo razlikovali od nacističkih koncentracionih logora. Ljudi, već polumrtvi od gladi, morali su da pređu stotine kilometara kako bi došli do ovih kampova za pomoć. Pored toga, davao je obroke gladnim ljudima koji su radili u logorima, a koji je bio manji od obroka davanih zatvorenicima nacističkih koncentracionih logora.
Britanci su odbili da pruže adekvatnu pomoć žrtvama gladi uz obrazloženje da bi to podstaklo lenjost. Ričard Templ, koji je izabran da organizuje borbu protiv gladi 1877. godine, odredio je sledovanje za gladne Indijce – 16 unci riže dnevno – manje od obroka zatvorenika u koncentracionom logoru za Jevreje u Hitlerovoj Nemačkoj Buhenvald.
Britanska nesklonost da hitno i energično odgovori na deficit hrane rezultirala je sukcesijom od oko dvadesetak masovnih gladi tokom britanske okupacije Indije. To je odnelo desetine miliona ljudskih života. Učestalost gladi povećala se u devetnaestom veku. Tada se to sprovodilo namerno, a i sada se sprovodi.
Kurir.rs/global-politics.eu
Foto: Profimedia