Bivši frontmen grupe Zabranjeno pušenje Nenad Janković, poznatiji po umetničkom imenu Dr Nele Karajlić, nedavno je objavio drugi deo trilogije „Solunska 28“, i najavio da uskoro snima i prvi solo album.
U intervjuu za Kurir on govori o stanju u društvu, napadima na njegovog kolegu Zdravka Čolića, kao i o eliti, te budućnosti regiona...
Prvi deo „Solunska 28“ nagrađen je priznanjem „Moma Kapor“. Koliko vam je to bilo opterećenje tokom pisanja nastavka?
- Svaka nagrada predstavlja neku vrstu opterećenja ali, s druge strane, daje ti i krila. Srećom, dobar deo „Solunske broj dva“ bio je napisan pre nego što sam dobio nagradu „Momo Kapor“, pa nisam poleteo previsoko. Uglavnom, kad nešto radim, ne razmišljam o nagradama i o tome kako će publika da prihvati moj novi projekat. Najviše radim na tome da se to meni sviđa i da ja mogu iza toga čvrsto da stanem.
Drugi deo nosi naziv „O prijateljstvu i izdaji“. Da li verovati danas i kome, kada vas i najrođeniji izda? Kako se vi s tim nosite lično?
- Na izdaju bi trebalo računati kao na nešto što će vam se sigurno u životu dogoditi. Nemoguće je da imate buran život nabijen osećanjima, a da vas neko ne izda ili da vi ne izdate nekoga. Nekada se izda nehotično, slučajno, a nekada planski. Onaj koji izdaje ne misli da čini nešto loše, već je ubeđen da radi ispravnu stvar. Jedini odgovor koji bi trebalo imati na izdaju je oprost. Praštanje nas čini širim i boljim ljudima.
Koliko je knjiga potkrepljena istorijskim činjenicama?
- Ne postoji ništa u knjizi što nije istorijski tačno. Svaki detalj. Postoje čak i neki junaci koji su zaista bili sudeonici tog stravičnog perioda. Naravno, moja priča je plod mašte, ali je teško dokazati da se nije dogodila.
Na čijoj strani su bili Jankovići? Zašto se i danas Srbi dele na partizane i četnike?
- Moji su svi bili partizani. Ko god je bio malo obrazovan ili je nosio mladalački nemir u sebi, bio je na toj strani. Komunizam je bila moderna ideologija posle Velikog rata. Njoj nisu odoleli ni velikani poput Pikasa ili Čaplina. Naravno, najtragičniji segment Drugog svetskog rata po Srbe je bio taj bratoubilački sukob između partizana i četnika koji nas je najviše koštao. Verujem da se taj animozitet pomalo gubi i da će već sledeća generacija o njemu govoriti kao o nečemu što pripada dalekoj prošlosti. Interesantno je da u Republici Srpskoj tog istorijskog nesporazuma više i nema. Ne sećam se da sam naišao na neki razgovor o tome, a da su sudeonici zapenili. Ljudi o toj tragediji govore bez nepotrebnih animoziteta i negativnih osećanja.
Kako komentarišete to što su se Nenad Jezdić, Miki Manojlović, Zdravko Čolić i Goran Bregović našli na meti napada samo zato što su bili deo projekata koje je finansirala država ili su pohvalili nešto što radi vlast?
- Ne znam da li su oni bili deo projekata koje je finansirala država, ali da sam ja u nekoj državnoj komisiji koja određuje šta bi trebalo da se finansira, svu četvoricu bih maksimalno podržao.
Da li biste vi prihvatili da budete deo nekog projekta koji finansira država? Da li biste prihvatili takav poziv? Tačnije, da li biste sada smeli da prihvatite tako nešto?
- Neke stvari umetnik ne može da radi bez države. Ja mogu da imam koncert bez ikakve pomoći. Tu mi ne treba niko, čak ni sponzori, ali ako se snima neki film ili ako se postavlja neka skupa pozorišna predstava, spektakl, tu se bez države ne može, naprotiv, tu je država dužna da pomogne. Ljudi kod nas, i oni na vlasti, kao i oni u opoziciji, ne shvataju značaj kulture, njenu moć i silu. Oni ne shvataju da je kultura odnela pobedu u Hladnom ratu, da je Berlinski zid pao zato što je Zapad imao Bitlse i Stonse, a ne zato što je imao bombu, nekog Džejmsa Bonda ili veći nacionalni dohodak. Prvo je bio Betoven, pa se tek posle napravio „Mercedes“. Bez Betovena ne možete imati „mercedes“. Ako ulažete u kulturu, vi njoj ne pomažete, ona pomaže vama. Kada date novac Marini Abramović ili Goranu Bregoviću za neki veliki projekat, ne pomažete vi njih, nego oni vas. Ulaganje u velike umetničke akcije, festivale, autore, nije trošenje novca iz budžeta, već investiranje u mnoga pokolenja. To je ono što i vlast i opozicija moraju da shvate, a to moraju da shvate i građani.
Na Tviteru često pišu da je vreme u kome živimo „ušilo“ i „Nadrealiste“. Da li se slažete s tom ocenom?
- Danas je zaista nadrealno vreme. Zamislite da vam je neko pre 40 godina rekao da će predsednik Amerike biti zvezda rijaliti programa ili da će predsednik Francuske imati vezu sa svojom profesoricom starijom 20 godina od njega. To je zaista bilo neverovatno. Više je verovatno da Džala Brat, Maja Berović i Tompson u neposrednoj budućnosti obnove Jugoslaviju.
Šta bi vam sada bila inspiracija za „Nadrealiste“?
- Svet koji negira prošlost. To je zaista fascinantno! To je nešto čime bih se igrao. Zamislite da vam je neko pre 40 godina rekao da Rusiju neće pozvati na obeležavanje 80 godina od početka Drugog svetskog rata! Pa to je kao da na proslavu Zvezdine titule u Bariju ne zovete Pančeva! Kakvi bi to „Nadrealisti“ bili! Dokazali bi da je Hitler pao pod udarima slobodarske armije Lihtenštajna.
Kako vidite to što beogradski „krug dvojke“ često napada vlast, predsednika Srbije Aleksandra Vučića...?
- „Krug dvojke“ se previše mistifikuje. Kao da bi svi želeli da uđu u tu družinu. Niti je „krug dvojke“ neki veliki intelektualni krem, niti je današnja vlast za takvu vrstu potcenjivanja. Međutim, problem i jeste što nova ekonomska i politička elita nema kapacitet da postane i intelektualna elita. Treba joj vremena. A oni koji jesu bili intelektualna elita, ne razumeju novo vreme. Istina je da nam je neophodan dijalog, i to svih sa svima, jer nema nas 80 miliona pa da se možemo razbacivati i snagom i pameću. Za svaki potez u narednih 300 godina moramo da postignemo sabornost i konsenzus. Samo tako imamo šanse da opstanemo. Naravno, za dijalog je neophodno ukloniti sujetu, a ta osobina, nažalost, najviše krasi Srbina!
Govore i da nikad nije bilo teže...
- Otkako znam za sebe, ljudi govore da je najgore vreme upravo ono u kom žive. Kao, sećaju se svi kako je bilo pod knezom Milošem ili u vreme Dušana Silnog. Ja sam tu rečenicu prvi put čuo kad sam imao 15 godina. Rekao ju je jedan moj komšija nezadovoljan porazom košarkaša na Olimpijadi u Minhenu. To mnogo govori o nama, o tome kako i na koji način gledamo svet oko sebe. Da li nam zaista životi zavise od Tita, Slobe, Koštunice, Vučića? Politika jeste deo naših života, jer rođeni smo i živimo na mestu gde se ona najviše oseća, ali to ne sme biti osnovni uslov za život. A što se tiče promene vlasti, pa nju je najlakše promeniti u demokratiji. Ne treba ti ni puška, ni šuma. Izađeš na izbore, zaokružiš svog kandidata i bog te veselio. Ako vas ima dovoljno, nemoguće je da vas neko pokrade. Ako vodite sa četiri gola razlike, nema tog sudije koji taj meč može da namesti.
Kurir.rs/Ljubomir Radanov