Dugi nizovi ljudskih lobanja na drvenim policama među kojima blista crveno uskršnje jaje pod ikonom Strašnog suda ostavljaju dubok utisak na hodočasnika koji prvi put kroči u kosturnice manastira na Svetoj Gori.
Posetioci monaške republike koji stižu iz spoljnog sveta ostaju potreseni i zastrašeni posle suočavanja s ovim svedočanstvom ljudske prolaznosti.
Kaluđeri na Atosu, pak, uče da manastirske kosturnice nisu mesta straha i tuge. Naprotiv, oni ih smatraju čekaonicama za veliki dan posle Armagedona kad će se odigrati konačna bitke dobra i zla. Posle nje će, po hrišćanskoj dogmi, Satanino carstvo biti poraženo i uslediće sveopšte vaskrsenje. Monasi Atosa život su posvetili pripremama za taj čas kad će se skeleti iz kosturnica ponovo pretvoriti u živa bića i izaći pred Božji sud koji će ocenjivati da li su pravednici koji zaslužuju večni život.
Ljudi koji su došli na Svetu Goru da bi ostavili svetovni identitet i živeli u molitvi i poniznom poslušanju sahranjuju se skromno, na grobljima koja su veoma mala, površine tek nekoliko destina kvadratnih metara. Na njima se može videti samo po četiri-pet svežih krstova iako se monasi na njima sahranjuju stotinama godina.
Naime, kosti kaluđera se brižljivo čuvaju u kriptama grobljanskih crkava jer vlada uverenje da bez njih nije moguće vaskrsenje i izlazak pred Božji sud.
Na onaj svet monasi se ispraćaju skromno kao što su i živeli, bez kovčega, umotani samo u crnu kaluđersku rasu, pokrivenog lica. Samo im se iznad glave postavljaju keramičke ili kamene ploče, da sleganje zemlje ne ošteti lobanju.
Posle najmanje tri godine provedene u zemlji mlađi kaluđeri vade skelet, kade ga tamjanom, odvajaju od odeće i peru u belom vinu. Na čeonoj kosti lobanje ponekad se olovkom crtaju krstić i duhovno ime pokojnika.
U monaškoj republici se smatra da po boji i mirisu skeletnih ostataka može da se proceni ko će na Strašnom sudu zaslužiti rajsko naselje. Kosti pravednika, kažu kaluđeri, mirišu na bosiljak i imaju tamniju žutu nijansu, kao da su od voska. Oprane lobanje se stavljaju na police, a ostatak skeleta u veliku zajedničku kriptu.
Isposnici u pećinama Karulje, svetogorske pustinje, smatraju da kosti njihovih prethodnika velikoshimnika imaju čudesnu moć, odnosno da su postale mošti, pa dele svoje uboge ćelije s tim delovima svetih skeleta.
Na Svetoj Gori sve zemaljsko se smatra prolaznim pa i nekropole, i zato na njima nema monumentalnih spomenika koji se smatraju simbolom ljudske sujete. Ipak, hilandarsko groblje ima veliki kameni krst pod kojim je shranjen mirjanin, svetovni čovek, koji je pravednošću zaslužio da počiva u srpskoj carskoj lavri.
Reč je o Đorđu Rošu, junaku Velikog rata, učesniku odbrane Beograda 1915. pod komandom majora Gavrilovića. Upravo je Roš zabeležio Gavrilovićev slavni govor pred samoubilački juriš na dorćolskom keju: "Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato, napred u slavu".
Potomak Alzašana koji su odlučili da budu Srbi, Đorđe Sebastijana Roš, tad je teško ranjen u vrat, ali je preživeo i kao invalid se vratio u borbu. Posle Drugog svetskog rata Roš je kao član čuvene i bogate srpske porodice proglašen narodnim neprijateljem i otišao je u emigraciju. Njegove donacije Hilandaru su tad doslovno spasle od propasti srpsku svetinju. Komunističke vlasti nisu uslišile poslednju Rošovu želju da počiva u Srbiji, pa su ga Hilandarci kao svog dobrotvora i jedinog mirjanina na Atosu sahranili na manastirskom groblju.
U čuvenoj isposničkoj Crvenoj pećini Karulje, gde su boravili ruski pustinjaci, iako je napuštena, i danas pored oltara stoje delovi skeleta belogardejaca koji su se posle Oktobarske revolucije odrekli sveta i došli na Atos. Najcenjenija lobanja među njima je bila ona koja je za života pripadala ocu Nikonu, nekadašnjem ađutantu carske porodice Romanov.
Posle smrti manastirska hijerarhija nema nikakvu ulogu, pa skeleti najneprimetnijih kaluđera mogu biti cenjeniji od ostataka velikodostojnika. Kao primer ostataka pravog pravednika u hilandarskoj kosturnici se u posebnoj kutiji čuvaju žute kosti skromnog monaha baštovana.
Kurir.rs/Novosti/Boris Subašić