Neki datumi prosto nam se trajno urežu u sećanje. Kao, na primer, 9. novembar 1989. godine. Ko je doživeo tu noć, nikad neće zaboraviti gde je bio i o čemu je razmišljao u trenutku kada su istočnonemački graničari u Berlinu otvorili granične prelaze.
Ja sam tada imao 25 godina i studirao u Getingenu. Dobro se sećam kako sam u neverici pratio televizijski prenos presrećnih susreta građana iz istočnog i zapadnog Berlina. Kad sam se rodio, zid je postojao već tri godine. Sve do te noći, sve što sam poznavao bila je podeljena Nemačka usred podeljene Evrope. Zamalo nisam seo u kola i krenuo u zapadni Berlin jednim od tranzitnih magistrala. Do dana današnjeg kajem se što to nisam učinio. Ugovor o ponovnom ujedinjenju Nemačke će biti sklopljen tek godinu dana kasnije. Međutim, te istorijske noći ostvarila se želja majki i očeva našeg Ustava da svi Nemci „rade na ostvarivanju jedinstva Nemačke u slobodi.“
Danas ne smemo zaboraviti da je 9. novembru prethodila „mirna revolucija“ u NDR-u. Na desetine hiljada hrabrih građana i građanki od septembra 1989. godine suprotstavljali su se socijalističkoj diktaturi na „demonstracijama ponedeljkom“, prvo u Lajpcigu, a potom i u drugim gradovima. Zahtevali su slobodu kretanja, mišljenja i slobodne izbore, prvo uz parolu „Mi smo narod“, koju su građani samouvereno izvikivali i u kojoj se ogledala njihova želja da se NDR podvrgne dubokim reformama. A već sredinom novembra čula se parola „Mi smo jedan narod“. Tada je postalo jasno da građani svoju budućnost ne vide u reformisanoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, već u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj.
Istorijska sreća ponovnog ujedinjenja nas Nemce stavila je pred ogromne izazove. Nije baš sve teklo po planu - doduše, 1989/1990. nije ni bilo plana. Među tim hrabrim ljudima koji su 1989. godine izašli na ulice tražeći slobodu, demokratiju i jedinstvo, bio je veliki broj onih koji nisu u toj meri profitirali od novostečenih sloboda koliko su, s druge strane, izgubili, pre svega, socijalnu sigurnost.
Mnogi su smatrali da njihovo životno delo nije na adekvatan način prepoznato. Do dana današnjeg postoje osetne razlike između Zapada i Istoka, između ostalog u pogledu produktivnosti i visine plata. Međutim, granica među regionima, gde je životni standard veći ili manji, danas ne razdvaja u toj meri Zapad i Istok već, pre svega, selo i grad. Smatram da se naša demokratija, ukupno gledano, u procesu ponovnog ujedinjenja pokazala dorasla zadatku, bez obzira na sve poteškoće i greške. Nemačka je zemlja raznolikosti, u njoj ima mesta za razne identitete - kako za Bavarce, tako i za Frižane, Vestfale, Saksonce, Švabe, Lužičke Srbe - da ovde navedem samo neke od njih. Imamo i te kako razloga da samouvereno i hrabro gledamo u budućnost.
Međutim, mene lično danas brine buđenje nacionalističkih ideologija zasnovanih na ideji vrednosti isključivo izabranih naroda, za koje smo verovali da u Nemačkoj pripadaju dalekoj prošlosti. Njihovi predstavnici bude strahove, konstruišu alternativne istine i pothranjuju pogrešno uverenje da se Nemačka „podizanjem zidova“ može zaštititi od globalnih izazova kao što su promena klime, migracije i terorizam. Ove grupe programski zagovaraju isključenje drugih, koriste govor mržnje kao sredstvo i organizuju „šetnje ponedeljkom“ kako bi naizgled nastavili tradiciju hrabrih boraca za građanska prava u NDR-u. To je teško podneti. Međutim, Nemačka 2019. godine nije Vajmarska Republika. Naša slobodarska demokratija, koja uključuje slobodu mišljenja, zaštitu manjina, slobodu veroispovesti, slobodu okupljanja i udruživanja, može da izdrži i ove antidemokratske glasove. Velika većina mojih sunarodnika danas se zalaže za pluralističku Nemačku otvorenu prema svetu. Zbog toga ja mogu, isto kao i moje koleginice i kolege širom sveta, da samouvereno i ponosno predstavljam svoju zemlju u inostranstvu.
Za razliku od Nemaca, građani Srbije imaju sasvim drugačija sećanja na te godine, 1989/1990. koje su donele istorijski preokret: višenacionalna država Jugoslavija se raspala, a sablast nacionalizma se vratila. U Nemačkoj je nakon mirne revolucije usledilo ponovno ujedinjenje Nemačke. Prvobitne predrasude protiv ujedinjene Nemačke brzo su se raspršile - veoma brzo se pokazalo da su evropska integracija, transatlantsko partnerstvo i unapređenje multilateralizma i u „novoj“ Nemačkoj centralni stubovi spoljne politike. Ponovo ujedinjenoj Nemačkoj u početku nije uvek bilo lako da preuzme sve veću odgovornost za mir i bezbednost u Evropi, pa i šire. Trenutno prihvatamo tu odgovornost i kao nestalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. A u drugoj polovini 2020. godine Nemačka će ponovo preuzeti predsedavanje Evropskoj uniji.
Nemačka je vrlo svesna činjenice da se nijedna od država članica Evropske unije, pa ni SAD, Rusija ili Kina, ne mogu sami nositi sa globalnim iskušenjima digitalizacije, promene klime, migracija i socijalnih posledica globalizacije. Za nas Evropljane odgovor na ove izazove nalazi se u Evropskoj uniji, kao delu multilateralnog uređenja sveta koje počiva na pravilima. Evropska unija je istovremeno i projekat mira i zajednica vrednosti, prostor slobode, demokratije i pravde. Vrata Evropske unije su širom otvorena za sve države zapadnog Balkana koje se osećaju privrženim ovim vrednostima. Srbija se nalazi na putu ka članstvu u Evropskoj uniji - i Srbija može da se pouzda na podršku Nemačke na tom putu.
Kurir.rs/ Foto: Shutterstock,Miloš Lužanin