IZ UGLA PENZIONERKE! SMILJA STANIŠIĆ IZ LESKOVCA: Dani uživanja tek predstoje!
Moji dani su ispunjeni i zaista sam zadovoljna. Idem na folklor, dramsku sekciju, putujem po Srbiji, regionu, stekla sam brojne prijatelje...
Nezaboravne su priredbe i terevenke u Kumanovu, Kavadarcima, Sofiji, Ćustendilu, Vranju, Sokobanji... svim prelepim mestima i gradovima gde sam stekla brojne prijatelje. Izvodimo naše igre i pesme, ali i amaterske predstave.
Igrali smo „Koštanu“, „Tominu priču“, „Leskovačko prelo“, „Leskovačko češljanje“... „Češljanje“ je vrlo zanimljivo, to je naše devojačko veče, al’ na starinski način, kada buduću nevestu češljamo dok joj pevamo. Poseban nam je merak kada dođe Leskovačko leto, pa ponosno defilujemo gradom, sa silnim gostima iz inostranstva, a trubači idu ispred nas. Tada smo svi srećni što smo se opet sreli. A i stvarno smo srećni, pre svega, što smo živi i zdravi. Sitne boljke, koje idu s godinama, ne računamo. Osećamo se kao da smo ponovo mladi. I sve to preko Udruženja penzionera, u kome svakom od nas slavimo rođendane, pa slavimo Svetog Savu, u kome sam upoznala i prijatelja Momčila, nadaleko poznatog kao Jorka, koji kao i ja voli druženja, igru i veselja. Baš pre desetak dana smo se vratili s mora. Nađemo ovde vrlo povoljno letovanje, pa otplaćivanje na rate, od ranog proleća. A onda ja spremim sarmice, gibanice i svakakve đakonije i pravac Grčka. Odmorimo se samo tako.
Sve to uspevam iako imam toliko malu penziju da često dobijam i neku pomoć od države i Grada. Ali to nije razlog da sedim kod kuće i očajavam. Za mnoge stvari uopšte nisu potrebne pare. Da se družiš, popiješ kafu, igraš amaterske predstave, treba ti samo volja, osmeh i lepa reč.
A život me uopšte nije mazio. Rano sam ostala bez majke, odrasla u siromašnoj porodici, pa me udadoše sa 17 godina u veliku kuću. Rodila sam dva divna sina, ali i ceo život radila, mlada snaša pa sve može i mora. I nije mi bilo teško - šij, kuvaj, čisti, služi, pomaži i familiji. A onda mi umre Toma, deca uveliko postala svoji ljudi. Pa i moja mezimica Marija posle poraste, ode u Beograd i baš danas će da diplomira na istoriji umetnosti. Sad je baka tu samo da spremi dobru gozbu kad dođe kući na koji dan.
I tako, okreneš se i shvatiš da svako ima svoj život. A onda kažeš sebi - i ja ima pravo na život. Sada imam i prijatelja Momčila, divno društvo i stvarno ispunjenje dane. Evo, radujem se što ćemo danas, na Međunarodni dan starih, imati priredbu u Gerontološkom centru u Leskovcu, da i tim ljudima malo unesemo veselja. A već za koji dan idemo put Bugarske. Društvo u Perniku čeka da igramo i pevamo uz zdravice.