Iskrena: Ljudi se ne menjaju. Taj karakter, želja za moći, novcem, manipulacijom... Kroz svoj posao mogu da uprem prstom u ono što postoji u našem društvu, pa se možda neko i prepozna
Predstava „Selestina“, nastala po tekstu Fernanda de Rohasa u režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena 4. oktobra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Iako je prvi put objavljen krajem 15. veka, ovaj roman nudi niz savremenih tema. O svetu u kom je novac glavni vladar i vrhovni bog, prepun lažnih moralista, koristoljubivaca, svet bez ljubavi i empatije, govorila nam je njegova najbolja predstavnica, glavna junakinja Selestina, koju tumači Nataša Ninković.
Koji je trenutak u životu kada shvatimo da zlo nosimo i sami i da smo i te kako odgovorni za stvari koje nam se događaju?
- To je trenutak suočavanja sa sobom. Ne mislim da svi funkcionišu kao moj lik Selestine, ali mislim da se ljudi na važnim funkcijama, oni koji odlučuju o našoj sudbini i sudbini ove zemlje, mogu i te kako prepoznati u tome. Ona je licemerna i pokvarena, ali s druge strane se teši činjenicom da ne radi ništa što neko od nje ne traži. Kako vrana vrani oči ne vadi, Selestina radi samo ono što od nje traže i na taj način spira odgovornost sa sebe, te ljude čini saučesnicima, a kada dođe trenutak raščišćavanja i upiranja prstom ko je kriv, ona jednog po jednog razotkriva u svem njihovom licemerstvu, manipulativnosti i pohlepi, a krajnji ishod ne docnosi razrešenje, već ogromne žrtve.
Da li su izgledi da u ovom surovom svetu jedino čovek bez empatije, poput likova u predstavi, može da preživi?
- Ne mislim tako. Nažalost, oni su najprepoznatljiviji jer čovek je lako kvarljiva roba, lako podložno biće koje nije imuno na takve stvari. Upravo ovaj komad pokazuje da je tako još od 15. veka, kada je i napisan. Čovek se nije promenio, promenile su okolnosti, ali taj karakter, želja za moći, novcem, manipulacijom... uvek nekako preovladava. Retki su, nažalost, oni drugi i one vrednosti kojima mi težimo.
Kako se lično nosite s takvim ljudima?
- Tako što smatram da mogu na ovaj način, kroz svoj posao, da uprem prstom u nešto što postoji u našem društvu, pa se možda neko i prepozna i zapita. To na kraju predstave i pitam: „Srećom, mi nismo ovakvi. Je l’ tako?“ A razume se da jesmo i šta smo i ko smo. Međutim, mi volimo da mislimo da se to tamo negde dešava i nekom drugom. Nije tako. Zato se okrećem svom mikrosvetu. U mom životu me novac i materijalne stvari nikad nisu pokretale.
Kurir.rs/Mona Cukić Foto: Andreja Damnjanović