TOPOLA – Lovna sezona u Srbiji je počela, a to je ono što su ljubitelji prirode sa nestrpljenjem čekali. Ako pitate bilo kog lovca da odustane od svog hobija, ni po cenu života nijedan to ne bi uradio. Jer ko jednom oseti draži ove akcije u šumi, teško da odustaje. Zlatimir Tanasijević iz sela Gornja Trnava je jedan od tih – lovi već 40 godina, a njegov dom prepun je trofeja.
“Ljubav prema lovu u nešoj porodici prenosi se sa kolena na koleno. Ta lepota kad ujutru krenete u šumu sa drugim lovcima i čekate da se divljač pojavi, ne može da se opiše rečima”, počinje svoju lovačku priču Zlatimir i dodaje kako mu za ove četiri decenije ništa nije bilo teško.
“Znao sam nekad da ustanem u ponoć, odem do Delibatske peščare i u tri sata posle ponoći krenem u lov koji traje do osam i onda se vratim kući ”, rekao je ovaj lovac koji je do sada ulovio 40 srndaća.
“Za bogat ulov nema neke posebne taktike. Mora da vas posluži i sreća. Dešavalo se da dopuzim do srndaća i da ga promašim iz neposredne blizine, ali i da ga iz auta vidim na brdu, upucam i on se skotrlja tačno ispred mene”, priča Zlatimir.
Kako bi prekratili vreme provedeno u lovačkoj čeki, lovci često umeju da se našale i to na račun onih mlađih kolega.
“Ponekad iskoristimo kožu zeca i postavimo negde u šumi, nedovoljno iskusni lovci pomisle da je to zapravo plen i pucaju, a ispod se razleti slama”, kaže Zlatimir.
Za lov je najbitniji dobar, veran pas i dobra puška, ali i opreznost.
“Mora se proći obuka, da se oružje ne nosi nategnuto kako se ne bi neko povredio”, rekao je lovac iz Topole.
I iako pojedinci lov na divljač smatraju nehumanim, Zlatimir kaže da su lovci upravo ti koji pomažu divljači da preživi zimu.
“Nije mi teško da na traktor ili auto natovarim pšenicu i kukuruz i odnesem na hranilište, jer u hladnim zimskim uslovima divljač vrlo često ostaje bez hrane. Ukoliko želite da budete lovac morate da imate veliku ljubav prema tome, i ukoliko sve radite po propisima i kalendaru, nema mesta za negativne komentare”, naglasio je Zlatimir.
(Kurir.rs/RINA)