Gotovo polovina od ukupnog broja nuklearnih elektrana u svetu (451) nalazi se u Evropi (186), a desetak ovakvih postrojenja nalazi se u našoj neposrednoj okolini - Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Sloveniji...
Stručnaci tvrde da je u smislu bezbednosti gotovo svejedno da li se nuklearno postrojenje nalazi u našoj zemlji ili u okolini, ukoliko bi se desio akcident poput onog u Černobilju, ili sličan. Tako ne misle svi, odnosno neki tvrde da je za sedam decenija bilo više od 30 nuklearnih incidenata, što dovoljno dobro pokazuje kako ovaj način dobijanja energije nije bezbedan da bi se primenio i kod nas.
Upravo su najave izgradnje drugog bloka nuklearke "Krško" i informacije da Bugari traže investitora za izgradnju novog ovakvog pokrenule pitanje "izgradnja nuklearne elektrane ili ne, kojim se naša javnost bavi već decenijama.
Po rečima dr Bojana Radaka, iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije "Srba-tom", nema potrebe za brigu zbog novih postrojenja nuklearki. Kako kaže, do vanrednog događaja sa negativnIm posledicama po stanovništvo ili životnu sredinu, kao što je bio Černobillj, može doći jednom u milion godina. Novim tehnološkim rešenjima ova verovatnoća se dodatno umanjuje
- Srbija je sigurna, u najmanju ruku, koliko i zemlje koje imaju nuklearne elek- trane, kaže dr Radak.
- Sa stanovišta eventualnog ispuštannja radionuklida u atmosferu, nema velikog značaja da li je neka elektrana u okruženju, ili na teritoriji Srbije. Od većeg bi uticaja, ukoliko bi se desio akcident, bili geografski uslovi poput vremenskih prilika, vetrova, vodenih tokova, geološkog sastava, ali i sigurnost i pripremljenost sistema koji odgovara na takav izazov.
Naša zemlja, kao i zemlje okruženju, su nekoliko međunarodnih sporazuma o pravovremenom informisanju događajima koji mogu biti rizik za stanovništvo i životnu sredinu. Podrazumevaju mrežu stalnog praćenja rada nuklearnih elektrana u okruženju.
- Pre dve godine Srbija je učestvovala u veoma uspešnoj vežbi, kada je simuliran akcident na elektrani "Pakš" u Mađarskoj i posmatran odgovor ove sigurnosne mreže y 81 državi, objašnjava dr Radak.
- Rezultati su bili odlični, a iskustva dragocena. Sve je to deo velikih poboljšanja sigurnosnih sistema u svetu, koja su snažno počela da se razvijaju odmah posle černobiljske nesreće 1986. godine.
Dr Radak ne vidi nijedan objektivan razlog da nas iznenađuje ekspanzija nuklearnih elektrana, imajući u vidu rastuće potrebe energijom i probleme za ca Klimatskim promenama.
I profesor Ištvan Bikit, sa Katedre za nuklearnu fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, smatra da bi Srbija obavezno trebala da se priključi finansiranju neke nuklearke u okruženju. Kako kaže, postoje zračenja koja svakodnevno trpimo u zatvorenim prostorijama, poput radona iz tla i građevinskog materijala, a o kojima niko ne priča.
- Pre svega je važno da Srbija oformi istraživački tim, da bude u toku i kompetitivna. Pristalica sam toga da svi oblici proizvodnje električne energije koji ne zagađuju okolinu budu u opticaju. Nuklearke su stabilan izvor energije, zauzimaju prostora, ne ostavljaju katastrofalne posledice na životnu sredinu, poput hidroelektrana i termoelektrana.
Kako prof. Bikit kaže, zakon o moratorijumu izgradnje nuklearnih elektrana, donet kod nas posle Černobilja, imao je loše posledice. Drastično se smanjio broj stručnjaka programa iz ove oblasti.
- To je potencijalno opasno, jer nema dovoljno stručnjaka koji se bave zaštitom od nuklearnih akcidenata, smatra prof. Bikit.
- Moramo da budemo u toku, jer bez pravog kadra, teško bismo se snašli u slučaju nuklearnih akcidenata u okruženju.
(Kurir.rs/Večernje novosti)