Aralsko jezero sada može da se nazove pustinjom, jer je ljudska glupost uništila svaki oblik života u njemu.
Na granici Kazahstana i Uzbekistana, usred azijskih stepa koje su nekad bile deo Sovjetskog Saveza, ribarska flota trune na površini koja je nekad bila jezero.
Desetine ribarskih brodova nasukani su kilometrima od obale nekad četvrtog najvećeg jezera na svetu, čija je površina bila čak 68.000 kvadratnih kilometara.
Sada je to Aralska pustinja jer vode odavno nema na ovoj površini. Sovjetske vlasti preusmerile su reke Amu Darju i Sir Darju, koje su natapale jezero, kako bi na ovom području uzgajali pirinač, lubenice, žitarice i pamuk.
Vlada je kanale za navodnjavanje počela da gradi 40-tih godina prošlog veka, a kako su bili loše napravljeni, to je dovelo do velikih gubitaka vode, kod nekih čak i do 75 odsto. U narednih 20 godina Aralsko jezero se smanjivalo, prvo za 20 centimetara godišnje, a kasnije i do 90.
Uporedo s tim, povećao se salinitet jezera za pet puta i uništio većinu flore i faune. Propala je ribarska industrija, zahvaljujući kojoj je preživljavalo lokalno stanovništvo, a brodovi, kojima su pokušali da se vrate do mora, ostali su nasukani u mulju dok se jezero isušivalo. To područje je postalo groblje brodova.
Zbog otpada koji se ispuštao u reke, zemlja je ostala neplodna, sa nestankom ribarske industrije rasla je nazaposlenost, a veći deo stanovništva je otišao.
Od 1989. jezero je podeljeno na Malo more na severu i Veliko more na jugu, a ako se ništa ne bude preduzelo, veruje se da će južni deo jezera nestati do 2025.
Kurir.rs/Pun kufer
Foto: Profimedia