OBAVEŠTAJNA SLUŽBA JE UPOZORILA KRALJA ALEKSANDRA DA ĆE GA UBITI U MARSELJU! Sve je ignorisao, a onda je Bugarin sa buketom cveća viknuo ŽIVEO KRALJ I ZAPUCAO PO SVIMA
Atentator je sa buketom cveća istrčao iz gomile, uzviknuo na francuskom "Živeo kralj" i prošao između policajaca.
Koliko god da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije nazvana Jugoslavija, predstavaljala ostvaranje vekovnog sna jednog dela svog stanovništva, od nacionalista svih vrsta, i nekih međunarodnih krugova, bila je dočekana na nož. Tražeći podršku za suprotstavljanje Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, koje su, ohrabrene Hitlerom, zahtevale reviziju mirovnog ugovora i vraćanje nekih teritorija, kralj Aleksandar rešio se 1934. na zvaničnu posetu Francuskoj. Planirao je put brodom do Marselja, i susret sa predsednikom Republike u Parizu.
Ustaše, kojima je rukovodio Ante Pavelić, u to vreme su nastojale da sruše Jugoslaviju i uspostave Nezavisnu Državu Hrvatsku i već su pokušavale atentat na kralja. Pavelić se za pomoć obratio svom prijatelju Vanču Mihajlovu, vođi terorističke grupe VMRO, čiji je cilj bio da Makedoniju izuzme iz Jugoslavije i priključi je Bugarskoj.
Tako na scenu stupa Bugarin Veličko Georgijev Kerin. Nadimak mu je "Černozemski", jer je "predavao černoj zemlji" one koje je VMRO osudio na smrt. On u Mađarskoj, na jednom salašu blizu jugoslovenske granice, za atentat sprema trojicu ustaša: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Uoči Aleksandrovog dolaska u Francusku Černozemski i Mijo Kralj idu u Marselj, a Rajić i Pospišil u Pariz, da jugoslovenskog monarha, ako preživi, tamo dočekaju.
Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovu grupu od jednog svog agenta u Italiji, pa je preko ambasadora u Parizu kralj upozoren da se ne iskrcava sa broda. Aleksandar je odgovorio: "Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa."
Tačno u 16 časova 9. oktobra 1934. godine ulazak jugoslovenskog razarača "Dubrovnik" u marseljsku luku pozdravila je počasna topovska paljba. Procenjuje se da je na ulice izašlo sto hiljada ljudi da pozdravi suverena Srbije, pa policajci u razređenom špaliru ne uspevaju da masu odvoje od kolovoza.
Svečana povorka automobila, u pratnji konjanika, kretala se sporo. U jednom od njih sedeli su kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marselju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu... Između dva policajca, iz gomile istrčao je čovek sa buketom cveća i uzviknuo na francuskom "Živeo kralj". To je bio Černozemski, cvećem je skrivao pištolj. Skočio je na papučicu auta i ispalio više metaka u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žozefa Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu.
Jedan konjički potpukovnik iz pratnje sabljom je oborio atentarora, ali je on i sa tla pucao na policajce koji su trčali ka njemu. Oni su uzvratili vatru, i Černozemski će umreti kad ga ranjenog prenesu u kancelariju službe bezbednosti, ne izgovorivši ni jednu reč.
Ranjeni kralj Aleksandar preminuo je u zgradi marsejske prefekture nešto pre 17 časova. Nepun sat kasnije, umro je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo.
Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić uhapšeni su i osuđeni na doživotnu robiju. Posle nemačke okupacije Francuske, pušteni su iz zatvora i priključili se ustašama. Rajić je 1941. godine otrovan u u Zagrebu, a Kralja su ubili partizani u Bosni. Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj 1937. godine.
Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine.
Pavelić je umro 1959. godine, od posledica atentata koji je izvršio jedan Crnogorac.
Kvaternika je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene.
Vančo Mihajlov tokom Drugog svetskog rata živeoje kod Pavelića u Zagrebu, a 1944. Nemci su ga, sa suprugom, avionom prebacili u Austriju. Odatle je prešao u Italiju, gde je umro 1990. godine.
(Kurir.rs/Momčilo Petrović)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: