Crno na belo... Milutin Šoškić (81) slabo se pojavljuje u javnosti, a naši reporteri posetili su ga u njegovom domu u Beogradu, gde nam je pokazao bogatu arhivu fotografija iz uspešne igračke i trenerske karijere.
Postanemo svesni njihove veličine tek kada ih izgubimo. Tada saznamo da su bili veliki ljudi, pravi sportisti, pametni i pošteni, po svemu šta su radili i kako su živeli, uzorni članovi naše zajednice.
A kada bismo više vodili računa o zdravom odrastanju omladine, sasvim sigurno bismo na ekranima češće gledali i slušali šta nas o životu može naučiti jedan Milutin Šoškić, istinska fudbalska legenda, trofejni golman Partizana, Jugoslavije, sjajni trener, neustrašivi borac, patriota...
U javnosti skoro da ga i ne viđamo.
Živi tiho i povučeno
Uglavnom kada crno-beli organizuju svetkovinu, kao onda kada su otvarali teren ispod južne tribine i nazvaše ga „Milutin Šoškić“, ili tužnim povodom, kada moramo otpratiti nekog velikana do večne kuće. Živi tiho i povučeno sa svojom Brankom na Karaburmi, i dalje se bori, nosi teret svoje 81. godine sa šipkom u levoj potkolenici, uspomenom na igračke dane. Gazi pomoću štapa i ne dozvoljava da ga problemi savladaju, baš kao što nije voleo da se predaje povredama i protivničkim napadačima u golmanskim danima.
Sve je crno-belo
Gledamo zajedno fotke, uglavnom su crnobele. Nastale su nakon njegove 20. godine i tako priča počinje...
Povratak iz mrtvih
KOLENO PRESEČENO KO SEKIROM
Imao sam 18 godina, na meču sa Veležom u Mostaru doživim strahovitu povredu. Ligamenti kolena pokidani kao da su sekirom presečeni. Dok sam ležao u „Dragiši Mišoviću“, svašta mi je prolazilo kroz glavu, ali smogao sam snage i počeo sa oporavkom. Nakon operacije, otišao sam u Kupare i svakog dana plivao po deset kilometara. Mogao sam da nastavim plivačku karijeru, ali sam posle godinu i po dana ponovo došao u svlačionicu Partizana. Sačekalo me je nepoverenje saigrača. U jednom trenutku čuo sam Bobu Mihajlovića kako nekom kaže „Jadnik, još uvek se nada.“ Na tom treningu u jednom trenutku sam skočio iznad svih, iz sve snage sam izboksovao loptu daleko van terena i odmah otišao u svlačionicu. Čekao sam momenat da ščepam Mihajlovića za dres, da mu objasnim da se „jadnik“ više ne nada, već da se vratio zdrav i jači nego pre!
Najbolji treneri
NEZABORAVNI ŠPIC, OSIM, GEGIĆ...
Ilješ Špic je bez konkurencije najbolji trener, pa Ivica Osim, kome sam pomagao u reprezentaciji Jugoslavije. Trenirao me je i Abdulah Gegić kada sam sa Partizanom došao do finala 1966. godine na Hejselu, ali njemu zameram što nas nije zaštitio. Izveli su nas u finale sa saznanjem da su nas prodali. Pred meč povlače me za rukav i odvode u neku prostoriju. Tamo ljudi iz kluba, neki nepoznati čovek s tompusom, pije se viski, predstavljaju ga kao mog budućeg gazdu. Igraću za Keln, ali otac partizan prvih godinu dana neće pričati sa mnom, jer kako to da sin borca i oficira ode i zabavlja Nemce.
Na samoj utakmici primamo izjednačujući gol od Reala, pre kojeg Vasoviću vičem: „Ruši Amansija, ruši ga.“ Vaske, veliki as, ipak je više voleo da se nadigrava nego da faulira. Kod drugog gola svi kažu da je šut bio neodbranjiv. Parabola iskosa. Ja i danas mislim da sam morao da zaustavim taj udarac.
I Nemci nameštaju
NAJBOLJI MEČ U KARIJERI
Najbolji meč je bio u dresu Kelna. Dolazi neki Srbin, poznavao sam ga površno, dovodi čoveka u moj stan i kaže da želi od mene da napravi bogatog čoveka. Saslušam ja šta hoće, treba da propustim gol za Fortunu Diseldorf da bi izbegli ispadanje. Gospodin, predsednik kluba, nekoliko ulica ima u vlasništvu. Zamolim ih ja da napuste stan i pred liftom dobijem novu ponudu - da tražim od trenera da ne branim i dobiću neki novac za to. Naravno, stao sam na gol. Ni sad ne umem sebi da objasnim šta sam sve odbranio na meču. I penal, i tri zicera, ma svašta, ali na kraju 1:0 za nas!
13 godina, 235 mečeva na klupi SAD
POGAČA I SO ZA LALASA I DRUGOVE
Pred prvi meč sa Švajcarskom u Detroitu Amerikanci su priredili spektakl svom nacionalnom timu. Dolazili su poznati pevači, glumci, guverneri, političari... Međutim, Bora Milutinović i ja vidimo da atmosfera u timu nije dobra. Napravi moja žena pogaču, na njoj napisala „Go USA“ i napravila krst! Izađem pred tim i održim mali govor. Rekoh im da su u mojoj Srbiji ratnici pred važne bitke uzimali parče pogače, malo soli, prekrstili bi se i krenuli u boj sa verom u pobedu. Zatražio sam od njih da isto urade, jedan po jedan. Odmah se raspoloženje popravilo, a mi posle istorijskog uspeha na SP uvedemo pogaču i so kao naš ritual pred svaku utakmicu! Nažalost, supruga je umrla pre Mundijala 1998. godine.
OFK Beograd
JA VELIČAO SMOKIJA, A ON MI DAO OTKAZ
Posle Nemačke, moj Partizan me nije želeo, da bi me onda pozvao moj kum Tomaš Tomašević i rekao mi: „Ti ideš u OFK Beograd i tamo ćeš biti trener.“ Ostao sam punih pet godina i bio bih još da nije bilo Ljubiše Samardžića. Založio sam se za njega da postane predsednik kluba, a on mi uruči otkaz nakon tri poraza.
Kurir Sport/Dejan Petković/Foto: Sonja Spasić