IMAO JE 815 GRAMA, DOBIO JE SEPSU I SVAKI NJEGOV UZDAH I ZALOGAJ SU BILI STRAŠNI! Svoju prvu životnu BITKU oni su DOBILI NA ROĐENJU! Ovo su priče njihovih majki od kojih ćete PLAKATI noćima!
Radost dolaska bebe na svet neretko roditeljima može da poremeti prevremeni porođaj koji se prema nezvaničnim procenama dešava čak u 11 odsto slučajeva.
Na sreću, zahvaljujući savremenim metodama lečenja i složenoj tehnologiji, danas i veoma nezrele bebe ili bebe veoma male težine prilikom rođenja imaju šansu da prežive.
To je potvrdila i prof. dr Aleksandra Doronjski, pedijatar neonatolog iz Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, gde postoji veoma uspešna i duga tradicija lečenja i nege bolesne novorođenčadi i gde se pored savremenih dijagnostičko-terapijskih postupaka primenjuju i savremene metode pristupa u nezi novorođenčadi.
Prema njenim rečima, postoji mnogo uzroka prevremenog rođenja bebe među kojima su bolest majke (različite akutne ili hronične bolesti, urođene anomalije, povrede, stres...), poremećaji koji su direktno vezani za stanje bebe (infekcije, nasledna oboljenja, razvojni poremećaji...), socioekonomske prilike... Nažalost, pravi uzrok najčešće ostaje nepoznat.
Mame iz Udruženju roditelja prevremeno rođene dece “Optimistik” podelili su svoja iskustva. Ovo su njihove priče:
DAVID
Čila Balint: David se izborio sa sepsom, a imao je 815 grama
Čila Balint (30) priča nam da je njen David na svet došao dva i po meseca pre termina, što je izazvalo veliki šok u celoj porodici i da je na porođaju imao svega 815 grama.
- Bilo mi je jako teško i tada sam puno plakala jer se sve desilo iznenada. Lekari sumnjaju da je ešerihija izazvala prevremeni porođaj, ali nikada definitivno nismo utvrdili zašto se to desilo. Onda je išao šok za šokom. Prvo su nas odvojili jer je David morao odmah u inkubator a ja sam ostala sama. Posle par dana su nas ponovo spojili u Dečjoj bolnici i mogla sam da budem uz njega, ali onda se desilo to da mu se ukleštila preponska kila i da su mu pukla creva pa je morao da ide na operaciju – priseća se teških trenutaka hrabra Čila. Kaže da su ona, suprug i cela familija tada bili potpuno izgubljeni jer nisu znali da li će tako mali preživeti sve te medicinske zahvate.
- Odlučili smo da se nećemo predati. Ja sam ga mazila u inkubatoru, pričala mu i tešila i sebe i njega jer lekari nisu želeli ništa da prognoziraju niti da nam pružaju lažnu nadu, jer su znali da je situacija teška. Onda je David dobio sepsu i sve nam se opet srušilo. Međutim, i on je valjda odlučio da se bori tako da su lekari rekli da je pravo čudo što je sa tako malom kilažom uspeo da se izvuče – priča nam ponosna majka sada već troipogodišnjeg živahnog i zdravog Davida.
Ipak priznaje da joj je sedam meseci provedenih sa Davidom u Dečjoj bolnici boreći se za svaki njegov udah, svaki njegov gram i svaki njegov zalogaj bilo najtraumatičnije iskustvo koje je doživela.
- Mazila sam Davida dok je bio u inkubatoru, ali zbog njegove male težine dozvolili su mi da ga uzmem u naručje tek kada je napunio dva meseca. Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Bio je tako mali a tako živahan. On je moj pravi heroj. To je bilo potpuno novo ali neprocenjivo iskustvo za oboje pošto smo se praktično počeli ponovo upoznavati – priseća se Čila uz osmeh.
Ona smatra da ih je u životu održala ljubav, pozitivne misli o tome da će sve do kraja biti u redu i konstantno prisustvo Davidovog tate koji je koristio svaki trenutak da bude sa njom i sinom i da im pruži podršku.
LAZA
Dragana Rapaić Popov: Iz blizanačke trudnoće preživeo je Laza
Dragana Rapaić Popov (38) kaže da su ona i suprug skoro 10 godina pokušavali da dobiju dete te da im se nakon nekoliko neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje konačno sreća osmehnula.
- Stvari su se iskomplikovale u sedmom mesecu trudnoće i morali su da me porode. Nažalost, prilikom porođaja smo izgubili jednu bebu, a ostao nam je Laza koji je tada imao svega jedan kilogram, a nakon porođaja je kalirao na samo 600 grama. Nakon dva i po meseca u inkubatoru dijagnostikovali su mu cerebralnu paralizu praćenu epilepsijom i bronhopulmonalnu displaziju (BPD) – prepričava nam Dragana svoju golgotu. Ističe da je uz neizmernu podršku supruga, rodbine i prijatelja sve to nekako pregurala. Zahvaljujući doktorima u Dečjoj bolnici, Laza nam je preživeo, a ja sam se izvukla zahvaljujući svom mužu, rodbini i prijateljima. Oni su deo te optimistične priče koja nas prati evo već pet godina koliko sada ima Laza. Muž mi je rekao upravo ono što mi je tada trebalo: “Izgleda da je tako moralo biti. Glavno da ste živi i idemo dalje. Borićemo se”. I zaista se borimo. Laza nam je doneo neizmerno puno sreće u životu i sigurna sam da je on uticao na to da već posle godinu dana zatrudnim prirodnim putem i rodim Jovana (4), a zatim i Anđeliju (1) – priča Dragana.
Sigurna je, kako kaže, da su Jovan i Anđelija plod njene i suprugove ljubavi prema Lazi i njegove ljubavi prema njima.
- Laza je sada divan dečak, voljeno i ljubljeno dete za koje smo svi jako vezani, pogotovo brat i sestra i on nam svima daje snagu da se i dalje borimo – priča nam uz osmeh ponosna mama.
LUKA
Violeta Jovović: Luku su oživljavali na porođaju
Violeta Jovović (40), ponosna majka devetogodišnjih Lane, Sare i Luke, rodila ih je šest nedelja pre termina i nije ni slutila kroz kakvu će agoniju proći jer nije znala da li će joj deca preživeti.
- Dugo smo želeli decu i konačno nam se ta želja i ostvarila. Zatrudnela sam i kada smo suprug i ja čuli da nosim trojke, našoj sreći nije bilo kraja – priseća se Violeta dana pre porođaja.
Kaže da se sve iskomplikovalo u sedmom mesecu trudnoće kada su saznali da Luka zaostaje u razvoju za sestrama zato što mu je protok krvi u pupčanoj vrpci krenuo naopako, odnosno u suprotnom smeru.
- Hitno su nam zakazali carski rez jer su se lekari plašili da neće preživeti. Nažalost, umalo da su bili u pravu jer je Luka na rođenju oživljavan. Stres je bio veliki. Bili su kao veknice – Luka sa svojih 1.100 grama odmah je prebačen u Dečiju bolnicu gde smo posle par dana završili i ja sa Sarom koja je imala 1.700 grama i Lanom koja je imala 1.800 grama. Tada smo suprug i ja odlučili da se borimo, da na sve gledamo pozitivno i govorili smo jedno drugom: biće sve u redu – priseća se hrabra Violeta.
Svaki gram koji su bebe dobile, svaki pokret koji su napravile, svaki glasić koji su pustile prema Violetinim rečima bio je samo podstrek za dalju borbu i veru u pozitivan ishod.
- Onda je došao i dan kada sam mogla da ih uzmem u naručje. Prvo su mi doneli Lanu i Saru i zamislite koliko su bile male kada su bile umotane u jednu pelenu. Nakon izvesnog vremena stigao je i Luka. Kada sam ih dotakla – sve sam zaboravila. Sve neprospavane noći, ustajanje na svaka dva, tri sata radi hranjenja, strepnje oko rezultata raznih pretraga koje su im rađene, odvojenost od supruga i prijatelja... U trenutku sam sve zaboravila i sada imam tri učenika trećeg razreda – ozarenog lica priča nam Violeta.
NAĐA
Anita Babić Mijačić: Strah je bio ogroman, ali smo pobedili
U porodicu Anite Babić Mijačić (38), sada osmogodišnja Nađa stigla je kao drugo dete nakon 29 nedelja trudnoće sa samo 1.180 grama težine.
- Nađa ima stariju sestru Unu koja je rođena u terminu i mislili smo da će i druga trudnoća proteći u najboljem redu. Nažalost, to nije bio slučaj. Bila je malena kao neko mače. Nikada nisam videla manju bebu. Zaista smo se bili jako uplašili pogotovo kada su me odvojili od Nađe zbog herpesa na usni. Onda je strah postao još veći jer smo strepeli pri svakom pozivu u bolnicu da čujemo kako je Nađa – priča nam Anita.
Kaže da je tada shvatila da nije njoj najgore već bebi te da ju je majčinski instinkt naterao da misli pozitivno i da se bori da njeno dete pobedi.
- Za početak su mi dozvolili da je mazim u inkubatoru. Gledala sam je u tom malom prostoru, pazila da li diše, hranila je u strahu da se ne zagrcne... Onda sam je prvi put nespretno pomazila po nogici koju je ona trgla a ja sam se preplašila. Ispostavilo se da joj iz te nogice vade krv za razne analize pa da je jadna istraumirana, a ja sam je baš po toj nogici pomazila. Jedno zaista neopisivo iskustvo jer sam u isto vreme bila i srećna zbog prvog dodira ali i uplašena – priseća se naša sagovornica.
Kada je Nađa dostigla težinu od 1,5 kilograma, lekari su dozvolili Aniti da je uzme u naručje a mama kaže da je to za nju bilo neprocenjivo.
- Kao da je u trenutku sve nestalo. Svi strahovi, sve brige... Tada sam znala da će sve biti uredu – priča nam uz osmeh Anita.
Kaže da su konačno posle duže borbe ona i Nađa došle kući i da je ona tada imala 2,1 kg što je i dalje bilo malo, ali je to za nju bio veliki uspeh.
- I dalje je tu bilo malo straha da je slučajno ne povredimo tako malenu ali smo se s vremenom opustili. Sada je Nađa zdrava i srećna osmogodišnja devojčica – priča nam Anita.
KRISTINA
Slađana Kelić: Moja Kristina je imala samo 860 grama
Slađana Kelić (38), majka sada već devetogodišnje Kristine, priča nam da je njena ćerka na porođaju imala svega 860 grama te da se porodila u dvadeset i devetoj nedelji verovatno zbog visokog pritiska tokom trudnoće.
- Kristina je bila aktivna u stomaku i onda sam osetila da se nešto dešava jer se sve manje i manje pomerala. Lekari su ustanovili da slabo napreduje jer je u tom dobu već morala imati preko jednog kilograma a zatim su savetovali da moram što pre da se porodim i to carskim rezom. U prvi mah nisam pristala jer sam htela da se beba što više razvije ali su mi onda objasnili da smo ugrožene i ona i ja jer je moglo doći do moždanog udara i oštećenja jetre – priseća se Slađana.
Kada je ugledala Kristinu sa svega 860 grama, nije znala da li da se raduje u kakvom šoku je bila zato što nikada nije videla tako malu bebu.
- Bila sam tužna, razočarana... Mislila sam da li će preživeti. Cela moja porodica je bila u šoku. Svi smo jedva čekali tu našu prvu bebu a onda smo svi zanemeli i niko nije znao da li će preživeti. Onda smo odlučili da budemo hrabri i da se borimo i naredna tri meseca proveli smo u Dečjoj bolnici – prepričava nam Slađana svoje traumatično iskustvo.
Kaže da se sa Kristinom dugo mazila i da su joj lekari dozvolili da je uzme u naručje tek kada je imala 1.100 grama.
- To je trenutak koji nikada neću zaboraviti. Bila je tako mala i krhka da sam bila sva ukočena zbog straha da je ne povredim. Sva su mi se osećanja pomešala. Bila sam presrećna što je držim a u isto vreme preplašena misleći šta će sa njom biti. Na našu sreću, Kristina je brzo sazrela i sada ide u četvrti razred i potpuno je fizički i mentalno zdrava devojčica. Ima i brata Marka (5) koji je rođen u terminu ali smo jako vodili računa o tome da pomno pratimo ceo tok trudnoće i sada smo presrećni sa dvoje dece – ponosno kaže Slađana.
VUKAŠIN
Jelena Popović: Isplakala sam se tek kada je Vukašin napunio godinu dana
Jelena Popović (41) rodila je Vukašina kada je tek ušla u sedmi mesec trudnoće, što je za nju bio pravi šok jer su trudovi došli neočekivano i ništa nije ukazivalo na to da može da se porodi pre termina.
- Uopšte nisam bila svesna šta me je snašlo. Ni ja ni muž nismo znali šta treba da radimo jer nikada nismo upoznali nikoga ko je imao isti problem. Nisu nam dozvoljavali da vidimo Vukašina zbog infekcije i onda smo čuli da ima drugi stepen krvarenja na mozgu što je, kako sam kasnije čula, relativno često kod prevremeno rođene dece. Tada smo muž i ja rekli jedno drugom: ovo je moralo da se desi iz nekog razloga ali sve će biti u redu – borićemo se – priseća se Jelena.
Kaže da su joj tek osmog dana dozvolili da pomazi Vukašina u inkubatoru te da joj je u glavi samo odzvanjalo da mora da bude jaka i da da sve od sebe kako bi mu pomogla.
- Bilo mi je jako bitno da imam mleka da moj Vukašin jede jer je rođen sa 1.280 grama i da budem blizu njega da ga mazim. Bila sam ubeđena da će mu to pomoći i da će mu to značiti i više nego meni. I bila sam u pravu. Nikada neću zaboraviti kada sam ga prvi put pomazila i kada je prvi put dobio moje mleko. Delovalo mi je kao da je promenio boju i kao da mu je nekako laknulo. Tada je laknulo i meni i suprugu i znali smo da će sve biti dobro – priča nam Jelena koja sada ima pune ruke posla sa petogodišnjim živahnim Vukašinom koji uveliko ide u vrtić. Ipak priznaje da je tek kada je Vukašin napunio godinu dana postala svesna šta je sve moglo da se desi te da se tada rasplakala. Ona poručuje svim roditeljima koji se nađu u istoj ili sličnoj situaciji da je najvažnije da misle pozitivno i da budu uz svoje bebe.
Kurir.rs/Blic/Zlatko Čonkaš/Foto Profimedia