ŽENU TREBA VOLETI KAO BOGA, ONA NIJE APARAT ZA RAĐANJE! Mitropolit Atanasije objasnio kako HRIŠĆANSTVO gleda na NEŽNIJI POL! O njegovim rečima ćete dugo razmišljati!
Kako hrišćanstvo gleda na ženu, kakva je njena uloga u braku i u odnosu na muškarca, pitanja su o kojima se diskutuje i nažalost, pogrešno i na štetu tumači da je žena podređena muškarcu. Da je njena obaveza da služi muškarcu, a uloga da mu rađa, inače nije prava žena.
Ovakva tumačenja nanela su trostruku štetu: ženama, koje bivaju potcenjivane, tlačene, zatim hrišćanskoj religiji jer "poručuje da su žene niža bića" i naposletku samim muškarcima koji zatrovani dogmama i nametnutim očekivanjima nisu sposobni da iskuse pravu moć ljubavi, piše portal Moodiranje.
Naša, Srpska pravoslavna crkva nije se preterano trudila da razbije ove predrasude (koje neretko eskaliraju fatalnim ishodom), te nije ni čudo otkud stavovi tipa "žena je napravljena od muškarčevog rebra i zato treba da mu služi".
Stoga smo za naše čitaoce pripremili prevod teksta iz 2014. Limasolskog mitropolita Atanasija, objavljen od strane Sretensky manastira u Moskvi. Tekst prenosimo u celosti.
"Veliki je značaj ženskog načela u stvaranju. To se ispoljava na svim nivoima ljudskog postojanja, kako ličnog, tako i društvenog. Žena deluje na sasvim poseban način: ona čisti od zla kao neki filter. Ženska priroda je Božija tvorevina.
Кad čovek proučava svet Božiji vidi kako je Bog sve premudro uredio. Isto se u još većoj meri odnosi na samog čoveka: i u biološkom, i u psihičkom, i u duhovnom smislu, i sa bilo koje tačke gledišta. Кako na muškarca, tako i na ženu.
Velika je stvar da čovek nauči da razume svoju ženu: da zna kako da je obraduje, kako da postupa da ona bude zadovoljna i srećna. Jer, žene imaju svoj, poseban jezik, i čovek treba da uči da sluša i da razume svoju ženu. Ovde se ne radi o rečima, nego o tome da čovek treba da razume više nego što reči mogu da kažu – mnoštvo neprimetnih, ali važnih sitnica.
Treba veoma dobro poznavati duševno ustrojstvo svoje supruge – ne samo konkretne žene, već ženske prirode uopšte, isto kao što i žena treba da razume osobenosti ustrojstva muške duše. Muž često ne može da shvati da je ženska duša složena kao lavirint i zbog toga mu biva teško. Nije lako pronaći pravi put u lavirintu! Čoveku nije lako da uhvati nevidljivo i neizrečeno u onome što vidi ili čuje, da shvati ono što se samo podrazumevalo.
Žene uvek deluju različito od muškaraca. Tako je uredio Sam Bog, jer je žena – majka. Ona se odlikuje tananošću, uređenje njene duše je beskrajno složeno, zato što joj je priroda poverila takav zadatak. Žensko prisustvo predstavlja drugu notu u samoj prirodi. Кad čovek stupa u brak treba vrlo dobro da razume da se ne ženi da bi imao decu. Žena nije aparat za rađanje dece koji se kasnije stavlja na policu uz divljenje deci koju je proizvela na svet. To je greška koja razara ljudske odnose supružnika.
Кad se u Novom Zavetu kaže da žena treba da se povinuje svom mužu, smisao nije taj da žena treba da postane muževljeva robinja. To znači da žena treba da se odnosi prema mužu s ljubavlju, da treba svom dušom da prihvati svog supruga. Apostol Pavle uči da žena treba da se povinuje mužu, a da muž treba da voli svoju ženu kao što je Hristos zavoleo Crkvu; onaj ko voli svoju ženu, voli sebe. Apostol Pavle ima u vidu specifičnosti oba pola.
Mužu je potrebno, u skladu s njegovom muškom prirodom i ustrojstvom, da ga žena voli, da ga ne odbacuje, da ne sumnja u njega.
Ne zato što je bezgrešan, već zato što mu je potrebno da čuje lepu reč, da čuje ono što će mu dati snagu za dalji život. I ako greši to mu treba reći s velikom dobrotom i blagošću. Isto kao što je ženi po njenoj prirodi i ustrojstvu potrebna ljubav supruga i to da s njegove strane oseća toplinu i nežnost: tako je stvorena po svojoj ženskoj prirodi. Muž treba da voli ženu i da se odnosi prema njoj s nežnošću, a žena treba svom dušom da ga prihvati i da mu se povinuje – ne iz ropskog osećanja, već iz odanosti.
Povinovanje u braku znači da čovek prevazilazi granice svog ja: usavršava se odsecajući sopstvenu volju. Uvek deluje iz ljubavi prema Hristu. U čoveku ne treba videti tiranina, gospodara i vlastelina; u svakom treba videti Boga: "Blago čoveku koji svakog čoveka poštuje kao boga, posle Boga."
Povinujem se suprugu iz ljubavi prema njemu, kao što se povinujem Hristu, zato što Ga volim. Moje povinovanje je nit koja me povezuje sa Hristom i s večnim životom. Povinujući se suprugu, žena nalazi svoju slobodu, svoje lice, svoje ispunjenje.
Muž je glava žena kao što je Hristos Glava Crkve i Spasitelj tela Crkve. To ne znači da je muž iznad žene, ili da je žena gora od muža, već, kao što je rečeno u knjizi Postanja: i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu (1 Mojs. 2: 22). On je to učinio upravo zato da bi žena osećala da s mužem čini jednu celinu. Bog je to učinio još i zbog toga da muž ne bi rekao sebi: "Tuđa mi je, nemam nikakve veze s njom: ona je jedno, a ja sam drugo."
Bog je uzeo rebro od muža, i Adam je ugledavši Evu, rekao: "To je kost od kostiju mojih i telo od mog tela, zvaće se žena." Odnosno, ona nije tuđa, već je moja, ona je isto što i ja sam! Evo odakle potiče težnja jednog prema drugom: jer dvoje je nastalo od jednog.
"Ot rebra jego vossozdavij ženu, i sprjagij jemu pomoščnika." ("Onaj koji je od rebra njegovog stvorio ženu i upario s njim pomoćnicu.")
Zaprega je par upregnutih. Odnosno, Bog je uzeo ženu i muža i upregao ih je zajedno u bračnu zapregu kako bi ovi ljudi zajedno nosili krst i teret svog braka. To nije kazna, već put; idući njim supružnici treba da ostvare vezu s Bogom. Hristos je Glava Crkve i Glava je trebalo da služi Svojoj Crkvi, da je spasava, a ne da je ugnjetava. I On je spasava, prinoseći Sebe na žrtvu, za nju je razapet i za nju je vaskrsao. Tako je i muž postavljen da bude glava žene da bi je štitio, da bi joj služio, da bi je čuvao žrtvujući se, i ako je potrebno, da bi umro za nju i za svoju porodicu. Apostol Pavle kaže da je muž glava žene (Ef. 5: 23). A jedan mudri starac dodaje: “Da, ali je žena srce muža.” Isto kao što telo bez glave nije telo, tako je i bez srca mrtvo, ukočeno i hladno.
Dakle, ženino povinovanje mužu znači da ona prihvata njegovu žrtvu, zaštitu i služenje, njegovu težnju da je čuva, i ako bude potrebno, da umre za nju.
A muževi treba da vole svoje žene kao što Hristos voli Svoju Crkvu. On je nije zavoleo zbog toga da bi Mu ona služila, već da bi je osvetio i očistio – da bi nas priveo Sebi proslavljene Njegovom slavom, kao one koji su bez greha, poroka i nečistote; da bismo bili sveti i neporočni pred Njim.
Zato i muževi treba da vole svoje žene kao sopstveno telo: onaj koji voli svoju ženu, voli sebe.
Nema ničeg čudnog u tome da voliš i poštuješ, a ne da gušiš svoju ženu, jer je tvoja žena – ti sam. Da li voliš svoje telo, brineš se za njega, pružaš mu odmor i neguješ ga? Isto tako, kaže apostol Pavle, treba da voliš i braniš svoju ženu, da se brineš za nju i da joj služiš, jer ona nije nešto tuđe, već tvoje sopstveno telo, ti sam.
U supružničkom životu se muž i žena duhovno srastaju, i u ovom jedinstvu nema i ne može biti nikakve podele. Ne može se duša odvojiti od tela. Isto tako i supružnici, kao duša i telo, treba da budu tako povezani da ih ništa ne deli.
Кad Crkva kaže da žena u svemu treba da sluša muža i da je muž glava žene, ovde se ne radi o tome da je žena muževljeva robinja koja nema razum i volju, već naprotiv, o saglasnosti bračnih drugova. Jer čovek u poslušanju stiče svoju najveću slobodu. Potčinivši se drugom dobrovoljno i svesno, postaćeš svesilan i zaista slobodan. Poslušanje je velika stvar! Onaj ko se sam potčini zbog ljubavi prema Bogu, shvatiće šta je život, šta je sloboda, šta je radost!
Dakle, dvoje se ujedinjuju i uče ovoj velikoj tajni: žena da podržava svog muža, a muž – ženu. Muž treba da shvati da će kod kuće, u ženinoj blizini, naći mir. To mu je neophodno po prirodi. A žena treba da nauči da bude radost i uteha svog muža.
Žena treba da oseća da je glava, odnosno muž, tankoćutan i pažljiv prema njoj, da se brine za nju, da je poštuje i ceni. Кao što se mozak brine za telo, tako muž treba da se stara da njegova žena ne bude sama.
Sve to se ne uklapa u obične ljudske predstave, jer ima drugu dimenziju: Hrista i Crkve. Кad se u temelju bračnih odnosa nalaze Hristos i Crkva, ovi odnosi se produbljuju i osvećuju, u njima se otkriva onostrana perspektiva, koja seže u večnost. Njihov cilj je da dovedu muža i ženu do Hrista, do sjedinjenja s Njim."
Kurir.rs/Moodiranje.rs/Foto: Profimedia