2 OSOBE ŽIVEĆE ZAHVALJUJUĆI TEBI! TI NEGDE GORE JURIŠ ZA LOPTOM I KONJIMA O KOJIMA SI MAŠTAO! Markov prijatelj napisao potresno pismo, Obrenovac u suzama!
Marko Bošković (27) poginuo je u subotu u Čikagu u saobraćajnoj nesreći kada je na njega naleteo pljačkaš banke.
Na njega je naleteo pijani vozač Huan Rode-Kruz (25) koji je tom prilikom usmrtio i devojku Lauru Uribe (26). Obe žrtve podlegle su povredama odmah nakon prijema u bolnicu.
Vredan mladić, čija je sudbina zavila njegovu porodicu u crno, ostaće u lepom pamćenju građanima Obrenovca.
Markov prijatelj napisao je potresan tekst o njemu, koji prenosimo:
Na svoj večni počinak da negde gore juri za loptom ili za svojim konjima o kojima je maštao
"Sećam se, mnogo smo voleli fudbal. I ne bi to bilo ništa novo rečeno, voleli su ga i pre nas i voleće ga generacije posle nas. Ali, nekako mi smo bili drugačiji. Kada krenemo od pumpe preko "Vašarišta" pa dole na "Rabu", Đura, Vlada, Fića, Bole, Fudža, Bane i ja, svi snovi bili su na jednom mestu, a u glavi samo jedno - lopta. Rodili smo se iste 92.godine, išli u različite škole, živeli u različitim delovima Obrenovca, imali različite drugare, ali smo ovde bili tim. Tim za koji kažu da je bio jedan od najboljih ikada u ovoj našoj varoši.
Ne znam u čemu je tajna ili kako se to dogodi, da se pojavi takva generacija, ali tih godina kada smo mi bili "Rabini klinci" svakako jeste. Neki od nas su počeli upravo tu pored Kolubare sa Vučkom, a neki su došli od čuvenog Čika Arse, sve u svemu bili smo najbolji. Sanjali smo velike klubove, boje dresova poznatih, velike stadione, a radovali se svakoj pobedi u našim takmičenjima. A onda, kao što Kolubara i Sava nezaustavljivo teku tamo negde, i nas je život vodio na različite strane.
Manje-više svi smo ostali u fudbalu, jer to jednom kad uđe u krv nikada ne izlazi. Fića je dosanjao svoj san o velikim klubovima i dresu reprezentacije, Đura je u Crvenoj Zvezdi, ali u ulozi trenera i to najperspektivnijeg u Srbiji. Za Dražu bi se moglo reći da igra ozbiljan fudbal u inostranstvu, a Vlada je uvek bio tu negde na granici da stvarno bude neko. Mi ostali smo manje više uspešni i jurimo za loptom iz ljubavi u malim klubovima.
Pored velike ljubavi za loptom, morali smo da se sretnemo sa životom i na onaj drugi način, kako smo bili stariji sačekale su nas obaveze, one druge, životne. Mnogi od nas su zapaženi u drugim oblastima, poslovnim. Neki su naravno,"trbuhom za kruhom" otišli hiljadama kilometara iz ovog grada da bi sebi obezbedili bolji život. Ponovo se u ovom trenutku sećam tih odlazaka na treninge i utakmice, kada smo razmišljali da nas niko i nikada neće rastaviti, da ćemo zauvek biti najbolji tim, a život nam je doneo neke druge priče.
Upravo tamo, hiljadama kilometara daleko u Americi ugasila se jedna od najsjajnih kockica iz našeg mozaika. Nesrećnim slučajem i ludačkim nemarom jednog bolesnika, koji nije znao ni šta će sa samim sobom, ni svojim automobilom, ugasili su se svi snovi i život našeg štopera - Marka Boškovića. Mnogo puta sam ovih dana pročitao tu vest koja je stigla iz Amerike i još ne mogu da verujem da Bole više neće biti među nama. Sanjali smo i to da se jednom okupimo i da odigramo tu neku utakmicu za našu dušu i naš grad, kako sada, kako bez Boleta.
Mnogi u gradu kažu da je Marko Bošković bio jedan od najboljih momaka koje su poznavali, a meni je najteže da o tome pišem sada, i sa ovim povodom. Voleo bih da to radim sa onim pravim razlogom, fudbalskim ili poslovnim, jer je tamo daleko bio uspešan u tome što je izabrao da mu bude životno zanimanje. Nismo imali izbor, ni ja, ni Bole koji se našao tog kobnog dana na meti suludog vozača koji je bežeći od svog kriminalnog dela uzeo našem drugaru život.
Uvek su mi bile teške te priče kada se setimo nekoga tek kada se dogodi nešto ovako tužno, kada prsti stoje na tastaturi i kada bi smo rekli mnogo toga, a opet samo ćutali. Ćutim i čitam reči njegove sestre Ivane: "Moj ponos, osmeh i snaga, moj fudbaler, pesnik, govornik i najbolji ujak na svetu. Nesebičan i pažljiv, odgovoran prema prijatelju i veliki ljubitelj konja, koji je čekao da zaradi pare, kupi veliko imanje i ima svoje konje, kućicu i vinograd. Moj brat je bio donor organa i sada će dve osobe živeti zahvaljujući njemu. On je bio odličan đak i sve što je radio u životu radio je punim plućima".
Kurir.rs/lokalnenovine.rs