Na Sajmu knjiga predstavljen je novi naslov "Tito i poslednje suze moje majke", najmlađeg zatočenika Golog otoka, Vuksana Kneževića. U Savez komunističke omladine Jugoslavije primljen je sa 13 godina, bio je najmlađi komandir omladinske radne brigade. Uhapšen je sa nepunih 18 godina, i umesto uspešne karijere mornaričkog oficira, postao je robijaš u Titovoj jadranskoj tamnici.
Zbog čega ste bili na Golom otoku?
Ne znam, zaista ne znam. Zato što sam smetao nekome. Prvo, zabavljao sam se sa devojkom koja se dopadala saradniku Udbe, drugo sujeta ljudi. Bio sam jedan od najmlađih komandanata brigade koji su gradili Novi Beograd. Nisam mogao da znam da je on saradnik Udbe. Umesto da odem u pomorsku akademiju u Split, otišao sam u ćeliju, sa optužbom da sam navodno slušao Radio Temišvar i recitovao Majakovskog. Nisam bio ibeovac, niti sam pročitao Rezoluciju Informbiroa.
Kako su Vas uhapsili?
Video sam da je moj stariji brat uhapšen, i planirao sam da idem u pomorsku akademiju u Splitu. Dobio sam sva dokumenta uz najbolje karakteristike za politički odsek. Međutim, na rastanku sa devojkom došao je oficir UBDE i kazao da pođem sa njim. Rečeno mi je da idem da dam izjavu, međutim umesto izjave mene su uhapsili i tako sam ostao u zatvoru. Bacili su me odmah u tek izgrađenu mračnu ćeliju u kojoj sam proveo sedam meseci sa starim komunistom, organizacionim sekretarom Gradskog komiteta KPJ Vršca, od kojeg sam mnogo naučio o politici, pa i rezoluciji Ib-a.
Kada se pominje Goli otok, koja Vam je prva asocijacija?
Prva asocijacija na Goli otok mi je put do tamo, bio je zaista užasan. Nismo jeli pet, šest dana i tog šestog dana su nam dali malo parče hleda sa marmeladom. Ljudi su se otrovali od toga, povraćali. I kada smo stigli, krenuli u stroj, ja sam video mog brata. I umesto da poletim da ga zagrlim, on me dočekao i ošamario i propustio dalje u taj stroj. Ja sam to shvatio kao najbolniju stvar koja mi se tada desila u životu, poludeo sam kroz taj stroj, gazio sam sve redom. Taj me šamar zaboleo više nego hiljade udaraca ostalih zatvorenika. Na kraju stroja pao sam u nesvest, a brat mi je kasnije objasnio da me udario i gurnuo namerno, kako bih što brže prošao tu kolonu. Učinio je najbolje što je mogao, jer da me je poznao, on bi morao da dokaže da je revidirao stav i morao bi da me šamara i tuče.
Kakav je bio kolektiv, jesu li uhapšeni brzo revidirali stav?
Kolektiv je koban. Među uhapšenima je bilo onih koji su brzo revidirali stav. Svi su sumnjali u svakoga. Najvažnije je bilo pokajati se i otkriti što više lica sa slobode. A koga sam mogao da otkrijem, osim oca i majke? Ponavljao sam da sam odličan učenik, primeran omladinac, da sam u 13. godini postao skojevac i da ništa nisam znao o Rezoluciji. Ali to nije bilo dovoljno i zato su me bojkotovali. Bojkot je najužasnija stvar, jer podrazumeva izopštenje. Svako je mogao da me goni, šamara, udara, šutira. Bilo je užasno, to se ne može opisati. U tome pišem u knjigama. U njima pisao sam o tehnologiji mučenja, ja to ne mogu u jednom intervjuu da opišem, to je bilo strašno.
Kako ste izdržali tamo dve godine mučenja?
Mladost. Imao sam kondiciju za radne akcije, a posle me je brat savetovao: “Ti si vrlo nezgodan i istinoljubiv, napravi se lud I glumi da si malo lud”. Tako sam i uradio.
Koja je najveća laž o Golom otoku?
Najveća je laž da smo sami sebe ubijali, tukli. To je najveća laž. To je postavljen takav sistem , kao u samoupravljanju. Ti samoupravljaš, a u stvari međusobno se kolješ i onda se dokazuje kao po religiskom tumačenju pakla gde se kuvaju grešnici, a ko god da izađe anđeli ga vraćaju nazad dok ne dokaže da je revidirao stav.
Jeste li bili posle svega toga na Golom otoku?
Jesam, ponovni susret sa Ostrvom je bio posle 60 godina - nema više ni Paviljona br. 10! Tu su ostaci hotela i sportskih terena za upravu… Samo je kamenje ostalo isto! I uska staza iznad mora odakle ste pomišljali da skočite 1951. godine, ako vas ne puste!
Kurir.rs/B92