REPORTER KURIRA U PRVOM CENTRU ZA OBUKU VOJNIKA U SOMBORU: Vojska uči prijateljstvu i hrabrosti al`je teško probuditi se pre 6
Sveže oktobarsko jutro. Zastava Srbije, uz prijatan zvuk trube, lagano se pela na vrh jarbola.
Vojnici, u stavu mirno, s ispruženim rukama prinesenim čelu, stajaše pred njom izražavajući ljubav i poštovanje prema svojoj državi, svojoj domovini. Kad trobojka doseže do vrha - muzika trube iščeznu, a vojnici potom spustiše ruke. I tako jedan vojnički dan zvanično poče.
Svet vojske
S ranom zorom, nekoliko sati pre ceremonije podizanja zastave, koja se svakog dana odvija u isto vreme, reporteri Kurira pristigli su u kasarnu „Aerodrom“ u Somboru - najveću kasarnu u Srbiji, koja se prostire na 707 hektara površine, a u kojoj je smešten Prvi centar za obuku vojnika. U njoj su, uglavnom, raspoređeni vojnici čiji su domovi u Vojvodini i Beogradu.
Imali smo priliku da provedemo jedan dan s mladićima i devojkama koji služe vojni rok u ovoj kasarni.
Služenje vojnog roka traje šest meseci.
Naš vodič bio je poručnik Jakovljević, koji je tri godine u službi, a koji nas je dočekao vojničkim pozdravom - gestom poštovanja i poverenja.
- Dobro došli u svet vojske - reče nam poručnik, a potom pokaza rukom u pravcu jednog objekta i dodade: - Pođite za mnom.
Putem koji se proteže unutar kasarne pešačili smo, otprilike, stotinak metara, a kad skrenusmo u jednu pobočnu ulicu, pred nama sinu omanja zgrada okružena drvećem. Ušavši u nju, poručnik je iz džepa izvukao dva ključa.
Spavaonice
- Ovde je vaše prenoćište - rekao je, a zatim otključao vrata jedne sobe, a odmah potom i druge. Predao nam je ključeve i ostavio nas da raspakujemo stvari.
Spavaonice koje su nam dodeljene bile su dvokrevetne. U jednoj je bio smešten vozač, a u drugoj foto-reporter i ja. U levom uglu naše sobe, tik pored vrata, ugledao sam metalnu vojničku kasetu, koja služi za slaganje odeće i obuće. Naspram nje bio je postavljen visoki drveni čiviluk. Posteljina na krevetima bila je besprekorno nameštene, a pokrivači sklopljeni. Staklena kugla, koja je visila s plafona, osvetljavala je prostoriju koju sam nazvao „soba s pričom“, jer sam u njoj mogao da čujem odjek prošlosti, sva ćutanja i izgovorene reči.
Pošto sam raspakovao prtljag, neko je pokucao na vrata i ona se potom otvoriše. Bio je to poručnik Jakovljević.
- Znam da niste vojska, ali baš kao za njih, i za vas danas važe ista pravila. Najpre ću vas odvesti u restoran na doručak, a potom idemo u logorski prostor. Nema povlastica za vas! - grunu poručnik i grohotom se nasmeja.
- Poručniče, i mi novinari smo - na neki način - vojska. Samo su naše oružje reči, a mete prazne stranice - odgovorio sam i prostorijom ponovo zavlada smeh.
Jutarnja sirena
Tačno u šest sati ujutro oglasila se sirena. To je bio znak za ustajanje.Vojnici su, kao što pravila nalažu, namestili krevete, obavili ličnu higijenu i pošli na doručak. Pođosmo i mi s njima.
Prostrana sala u kojoj obeduju svetla je i prijatna, a broji nekoliko desetina stolova i klupa za sedenje. Pod prozorima, duž zida, postavljena je metalna polica s poslužavnicima. Uzeli smo pribor za jelo i poslužavnike i stali u red za hranu. Tog jutra na meniju beše odrezak od goveđeg mesa, čaša kisele pavlake, hleb i šolja čaja.
- Vojniče, kako ti se čini hrana? - upitao sam mladića koji je sedeo za stolom pored nas.
- Ekstra - rekao je kroz osmeh. - Idem i po repete - isceri se i nastavi da jede.
Miris baruta
Posle doručka pođosmo u logorski prostor. Vozeći se automobilom, primetili smo četu mladih i kompletno opremljenih vojnika koja je promicala ostavljajući za sobom drum, ogoleo i beo, prošaran samo lišćem. Nedaleko od nje, ležeći u travi, druga grupa čete vežbala je nišaneći puškama mete i nastojeći da savlada trzaj cevi. Vazduhom se širio miris planulog baruta.
Logorsku prijavnicu čuvao je vojnik s puškom na ramenu. Na znak poručnika Jakovljevića podigao je rampu i pustio nas unutra. Da smo se na tom mestu našli bez pratnje nekog vojnika - postali bismo istorija. Pored dežurnih ne može ni muva da proleti, a da ne privuče njihovu pažnju.
Na ulazu u logorski prostor dočekaše nas major Milović i komandir Đekić.
Pogledom sam prešao preko okruženja. Na travi, među drvećem, ugledao sam 16 vojničkih šatora za spavanje i još tri, malo prostranija, za starešine. Među krilima vojničkih šatora, u vrećama, spava po šest vojnika.
- Trebalo nam je malo vremena da se naviknemo, ali sada spavamo kao bebe - reče mi jedan vojnik.
- Teško da bih ja tu zaspao - rekoh odlučno. - Šta ako ima buba? - upitao sam ga tiho, da me ostali ne čuju.
Šuštanje pod vrećom
Vojnik se nasmeja, pa reče:
- Dešava se ponekad da pod vrećom čujemo neko šuštanje, neko pomeranje. Ako je telo u takvom položaju da možeš da se jako priljubiš uz zemlju - ti to i uradiš. Sve dok šuštanje ne prestane. Ako ne prestane - bože moj, niko još nije stradao od bube.
- Dobro... - rekoh i pogledah u zemlju poraženo. - Ja bih probudio celu kasarnu dok je se ne otarasim - zakopah se još više, pa pođoh dalje.
Tada mi je prišao komandir Đekić i rekao:
- Vreme je za jutarnju gimnastiku.
- Mislite da ja... ovaj... radim... ne? - prestravih se, vadeći se da nisam poneo dobre patike.
- Tebe čekamo dogodine! Sad će da vežbaju oni koji su već ovde. Bez brige - reče komandir Đekić i svi prasnusmo u smeh.
Jutarnja gimnastika
Jutarnja gimnastika, međutim, nije za šalu. Pre nego što se vojnici pripreme za vežbanje moraju da obave određene stvari, kao, na primer, da izglancaju obuću tako da se mogu ogledati u njoj. Takođe, gornji deo uniforme mora biti do perfektnosti sklopljen i složen na predviđeno mesto. Dok se to ne obavi valjano - komandir neće dunuti u pištaljku.
Ali iako su vojnici na služenju vojnog roka tek od prvog septembra, oni su već savladali gradivo. Bili su besprekorni.
Gimnastika je trajala dvadesetak minuta, a onda je komandir Đekić odsvirao kraj. Potom pođoh u obilazak logorskog prostora.
Učionica
S desne strane vojničkih šatora stacionirana je ambulanta koja brine o zdravlju vojnika. Na desetak metara od nje nalazi se takozvano PP spremište, u kojem je složen alat za čišćenje prostora - metle, grabulje, đubrovnici...
Mada nisu u školi, i dalje akcenat stavljaju na sticanje znanja, pa im je u logorskom prostoru na raspolaganju i učionica u kojoj izlažu svoje predloge, primedbe i organizuju sastanke. Ona sadrži veliku školsku klupu i desetak stolica. U blizini su smešteni umivaonik za ličnu higijenu i trpezarija.
Najslađe sam ostavio za kraj - logorsku vatra ili, ako vam je tako lakše, mesto za odmor. Tu se vojnici okupljaju dva puta dnevno, po podne i uveče, i razgovaraju o svemu što im preleti preko uma. Želeo sam to da iskoristim, pa sam prišao grupi vojnika i poručio im da ću uveče doći da pričamo.
Poligon za obuku
Posle upoznavanja s logorskim prostorom krenuli smo na poligon za obuku. Tamo nas je dočekala grupa vojnika spremna da nam demonstrira umeće. Bili su pod punom opremom: uniforme, puške, granate, šlemovi, zaštitne maske.
Na komande starijeg vodnika kao od šale su prolazili kroz kanal u koji je prethodno bačena dimna bomba, preskakali prepreke, u različitim položajima prelazili preko sajle i savladavali trzaj „kalašnjikova“. Bili su sigurni u sebe. Borbeni. Neprikosnoveni. Samim tim, zaslužili su odmor i dobru zakusku.
Sat je otkucao 14.50. Bilo je vreme za ručak. Kamion s hranom parkirao se u blizini poligona za vežbanje. Takvo je pravilo kad su vojnici u logorskom prostoru. Uzeli su svoje porcije i s nogu pojeli čorbu s hlebom i salatu od cvekle. Isto uradismo i mi.
Spuštanje zastave
Potom je usledio popodnevni odmor, a nakon toga popodnevna obuka. Uveče, tačno u 18.55, kao i svakog dana, spušta se zastava. Svi vojnici, ma gde god da se nalaze u tom trenutku, ustaju i stoje mirno u znak poštovanja.
Isprativši ceremoniju, vratili smo se u kasarnu. Večera je bila servirana u 19 časova. Ovoga puta na meniju su bile bolonjeze i salata od cvekle.
Gde je dobro - tamo je otadžbina
Noć je jednim zevom progutala grad, a nebo je bilo osuto sjajnim zvezdama. Logorska vatra pucketala je pred nogama vojnika čije su senke plovile po zagrejanoj zemlji. Sedeli su u miru na panjevima i ćutali. Jedno mesto sačuvali su za mene.
Prekinuo sam tišinu pitanjem:
- Zbog čega ste odlučili da dobrovoljno služite vojni rok?
- Zbog domovine i otadžbine - reče vojnik Bojana Ivanović (19) iz Novog Sada.
Pogledom sam ispitivao njene oči i sačekao da nastavi.
- Gde je dobro - tamo je otadžbina - dodade vojnik. - A nama je ovde dobro. Mala smo zemlja, ali niko ne voli domovinu zato što je velika, već zato što je njegova.
- Da li ti je bilo teško da se navikneš na vojnički režim? - upitah je.
- U početku da, ali smo se brzo uklopili. Najzanimljivija je bila vežba gađanja - reče vojnik Ivanović.
- Da li te je strah da pucaš?
- Ne, samo sam bila uzbuđena. Prvi susret s oružjem je lepo iskustvo. Naravno, svi se nadamo da nikada nećemo morati da ga upotrebimo, ali ako do toga dođe - biće neizbežno - reče mladi vojnik i dodade da će po završetku služenja vojnog roka pokušati da upiše Vojnu akademiju.
Patriotizam i tradicija
Ponovo zavlada tišina, ali ne zadugo.
- Meni je, bogami, u početku bilo teško da ustanem u šest sati - prekide je vojnik Marko Spasojević (23) iz Kraljeva i svi se nasmejasmo.
- Isto tako mi je bilo teško da se naviknem da je nas 15 u sobi, ali sada su mi svi ti ljudi kao braća. Mislim da ćemo i posle ovoga ostati drugari. Zar ne, momci i devojke? - upita kolege, a oni klimnuše glavom.
- Šta vas je motivisalo da donesete odluku da se dobrovoljno prijavite u vojsku - bilo je moje sledeće pitanje.
- Patriotizam i tradicija! - dreknu većina uglas. - Trebalo bi da svi ljudi prođu vojnu obuku. To je neverovatno iskustvo, a pritom i korisno.
Logorska vatra
Logorska vatra se polako gasila. Jedan vojnik uze drva iz drvljanika i donese da je ponovo raspali. Potom sam postavio jedno od ključnih pitanja:
- Čemu vas je boravak u vojsci naučio?
Pogledaše se, kao da se očima dogovaraju ko će odgovoriti.
- Prijateljstvu, posvećenosti, upornosti i hrabrosti - odlučno uze reč vojnik Bojana Ivanović. - Uče nas da živimo pravilno i zdravo. Naučili smo mnogo o poštovanju, časti i ljudskosti, a prema nama se ophode kao prema vlastitim sinovima. Naučili smo da je dati život za domovinu časno i dično, ali da je slađe za nju živeti. I poslednje, ali ne manje važno, naučili smo da nameštamo krevete nakon ustajanja! - završi vojnik i osmesi ponovo odjeknuše daleko.
Tim razgovorom naše putovanje kroz svet vojske zvanično se završi. Bilo je vreme da se vratim u kasarnu. Ušavši u sobu, naslonio sam glavu na jastuk i utonuo u san. Ujutro nas je pred spavaonicama sačekao poručnik Jakovljević i poželeo nam srećan put. Seli smo u auto i pošli put Beograda, a kasarna „Aerodrom“ se ubrzo našla iza naših leđa.
Kurir.rs/ Autor Dušan Stamenković Foto: Nemanja Nikolić