ISPOVEST JEDINOG APATINSKOG BESKUĆNIKA: Ne fali mi ništa, sem zdravlja
Ne treba mi kuća. Samo da mogu da hodam. Radio bih nešto, zaradio za hranu, kaže Ivan Petrović (71), koji živi iza kontejnera
Pronašla sam ga pre neki dan „kod kuće“. Neposredno iza kontejnera između zgrada S-5 i S-5 zapad, gde je, ispod jednog drveta, stvorio svoj improvizovani dom. Mesto gde još od prvih dana proleća živi Apatinac Ivan Petrović (71).
Upeklo sunce, on spava. Čak i dok spava, deluje mi nekako nedruželjubivo. Ipak, reših, probudiću ga, pa šta bude...
Predstavih se uz napomenu da dolazim „u dobroj nameri“. Ne odbija, ali očigledno nije raspoložen za razgovor.
Nazivaju ga piromanom, jer je navodno izazvao nekoliko požara, ali on tvrdi da su mu podmetnuti nekoliko puta i da je zbog toga na ulici.
- Imao sam kuću . Zapalili su mi je 1997. Posle toga sam živeo u Somboru, na hipodromu, osam godina. Bavio sam se papirom i nekako preživljavao - kaže Ivan.
Morao je, zbog dokumenata, kako kaže, da se vrati u Apatin. Napravili su mu sobicu u dvorištu bivše kuće. I nju mu je, kaže, neko zapalio. Posle toga je razapeo šator iza zgrade S-6, živeo od socijalne pomoći. I šator su mu, tvrdi, zapalili. Onda je smešten u Dom starih, gde je bio dve godine.
- Nisam mogao više da izdržim tamo. Ništa mi se ne sviđa, ni smeštaj, ni hrana, ni gužva. Ali sam bio skoro nepokretan, pa nisam mogao ranije da odem. Čim sam uspeo malo da stanem na noge, došao sam ovde. Ne žalim se što sam na ulici, ali mi je samo teško što ne mogu da se krećem - kaže i dodaje:
- Do pre tri godine sam primao socijalnu pomoć. Od tada je ne primam. Nemam ni ličnu kartu. Kako preživljavam? Teško. Hranim se po kontejnerima, a nekada mi i dobri ljudi nešto donesu da pojedem. Nije redovno, ali ne žalim se. Najteže mi je što ne mogu da se krećem, da nešto sam zaradim - priča Ivan uz konstataciju da mu ipak ne fali ništa, sem zdravlja, ali i da je razočaran. U život.
U Dom ne želi da se vrati. Čak ni na zimu. Planira da malo popravi svoj „krov“, samo da ne prokišnjava, a za hladnoću ne brine. Otkriva da ima vanbračnu ćerku u Bečeju, ali da s njom nije u kontaktu. Ima i dalju rodbinu tu, u naselju, ali kao da ih i nema...
- Ne treba mi kuća. Opet bi je neko zapalio. Samo da mi je malo zdravlja i da mogu da hodam. Radio bih nešto, zaradio za hranu. Ovako, samo ležim i još mi je gore - razočarano zaključuje Ivan.
Pružam mu nešto novca, ne odbija. Valjda je i zahvalio, nisam čula, kao ni dosta toga što je ispričao sebi u bradu.
Kurir.rs/J. M. Foto: Kurir