Slikarka Biljana Vilimon izbegavala je da detaljiše o lošim stvarima koje su joj se u više nego burnom životu dešavale. Posle smrti njenog mlađeg brata, provela je pet godina u institutu za mentalno zdravlje, kasnije se borila sa kancerom, ali je sve to posmatrala kao stvari koje su joj pomogle da bude jača.
- Ništa nisam sakrila, ali nisam htela da gazim patetično po nekim teškim momentima da bi ljudi plakali jer pišem o smrti svog brata, o njegovom drogiranju, o borbi naše porodice da on to pobedi i da se iščupa. Ili o mom kanceru jajnika, o kanceru štitne žlezde. To sam pominjala, ali bez želje da od toga širim priču. U životu ne postoji ništa što je ružno, postoje samo teške stvari. Sve ono što ti život postavi kao prepreku na putu neki je izazov. Ja sam čak u toj teškoći uživala, gledala sam to kao priliku da pobedim sebe. Strahovi su normalna stvar. Imala sanm ih, naravno. Ali sam ih pobeđivala tako što sam išla u susret njima. Dešavalo se da mi kada krenem kod doktora noge šlajfuju kao kad mačka grebe u mestu. Vidim sebe kako ne mogu da se pokrenem, kao Bambi na ledu. A onda odem tamo, uradim nešto za sebe. Pisati potanko o neprospavanim noćima, o bojaznima - smatram da je nepotrebno. Moj princip je da pamtim samo lepe stvari. Volim onu Arsenovu i Gabinu pesmu "Pamtim samo srećne dane."
To je njen životni princip. Ne zaboravlja ono što je doživela, ali nikada ne počinje dan razmišljanjem: "Jao, kako je meni bilo teško".
"Imala sam dve beningne, dve maligne operacije. A najteža stvar koja mi se desila jeste smrt mog dve godine mlađeg brata, imala sam 35 godina. Tada sam odlazila u Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, četiri-pet godina sam razgovarala sa psihijatrom Zorkom Lopičić. Ona je bila posvećena tome da pronade način da mi pomogne - jer nisam umela da se rastanem ni od živih ni od mrtvih. To je bio moj glavni problem, plus griža savesti "koliko sam pomogla nekom, koliko nisam". To je bilo posle Zoranove smrti. Dok je on bio živ, nisam bila svesna da tako nešto može da se desi. Sve misliš da će to proći dok gledaš čoveka kako se drogira. To je tada, osamdesetih, bila dosta retka pojava. Izgledalo je kao da gledam neki fim, odbijala sam da priznam sebi da to može da dovede do tragičnog ishoda. Sećam se da mi je mama jednom rekla da je bila kod psihijatra, da je pričala o njemu i da joj je psihijatar rekao da narkoman povlači sa sobom celu porodicu i da ona treba da izabere između njega i nas. Tada mi je rekla da je odlučila da otpiše brata i da se bori za drugi deo porodice. To mi nije dopiralo do svesti, zvučalo mi je strašno, okrutno. A onog trenutka kada je on umro zaista sam propala. Više nisam imala svest o tome ko sam, šta sam, u tom trenutku nisam imala nikakvih želja niti planova.
Nisam umela da se snađem i onda su ti razgovori sa psihijatrom postali ono što mi je obeležilo ne samo te godine već i sve buduće".
Tada je shvatila ključne stvari koje su joj pomogle kada bi opet naišle životne oluje.
"Zahvaljući tome lakše sam se nosila sa situacijama kada sam morala da idem na operacije. Imala sam petlju da odem i na vreme se suočim sa zdravstvenim problemima, od kojih ljudi uglavnom beže kada osete neke simptome. Ja nisam, ne zato što sam hrabra, nego što sam na vreme shvatila koliko je borba važna. Dok sam bila u bolnici šest meseci, mislila sam da više ne postoji ovaj život. Kada sam prvi put izašla napolje, tek tada sam zaplakala. To je bio sudar s novim svetom, osećala sam se kao da sam došla s druge planete", otkila je slikarka o čemu je pisala u svojoj knjizi Selfi.
Kurir.rs/Gloria/foto Kurir
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: