Aleksandar Marković, poznatiji kao Sandro, devedesetih je bio muzička zvezda sa Prslook bendom, ali malo ko zna da je njegov životni put bio veoma težak. Sandra su snašle mnoge nedaće, od rata, preko smrti roditelja, bolesti, do razvoda i gubitka imovine, ali ga ništa od toga, kako je rekao pre nekoliko godina u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir, nije slomilo.
Muzičar se sa bratom Nikicom svojevremeno povukao sa estrade kako bi se posvetili lekarskom pozivu - Sandro je specijalista sportske medicine, dok je njegov brat psihijatar. Pre nekoliko godina su objavili album „Bog i šeširdžija“, a Marković je rekao da su tekstovi pesama, između ostalog, inspirisani i njegovim razvodom.
- Bivša supruga i ja smo se tri puta mirili. Mnogo sam je voleo. Prvi put kada smo se rastali, ja sam zgrešio, poslednji put ona. Imamo dvoje dece, sin se zove Alesandro (16), a ćerka Nikolina (14). Oni žive sa majkom u Novom Sadu, pa ne mogu da ih viđam svakoga dana. Divna su deca, super se slažemo - govorio je Sandro.
Predaješ u srednjoj medicinskoj školi. Kakav odnos imaš sa đacima?
- Odličan, učenici me vole, zovu me i pevaju mi moju novu pesmu „To je taj lajf“. Inače, predajem čak sedam predmeta: anatomiju, histologiju, fiziologiju, hematologiju... Nemam vremena glavu da dignem, ali uspevam nekako.
Tvoj brat Nikica, sa kojim si osnovao bend, živi u Nišu i ima mnogo mirniji život od tebe?
- On i supruga su zajedno više od 30 godina, imaju dvoje dece. Doveo ju je iz Splita kada smo mi pobegli odatle. Tamo radi kao psihijatar, ima ordinaciju. Ja sam specijalizirao sportsku medicinu. Imam i ordinaciju za decu koja treniraju, ali dolaze i sportisti. Prvo sam krenuo na specijalizaciju za psihijatriju, kao Nikica, ali nisam mogao da završim zbog bolesti i para.
Kakve bolesti?
- Pre nekoliko godina sam radio u Padovi kao lekar za jednu agenciju. Imao sam neku imunološku bolest, pao sam u krevet, a pošto mi je snajka šef imunologije, povezala me je s nekim lekarom i rešili smo to. Imao sam žestoki pad imuniteta od preteranog rada. A posle, kada sam se razveo i izgubio stan, dobio sam i šećer.
Kada si izgubio stan?
- Uzela mi ga je banka 2017. godine. 2009. godine sam digao kredit u švajcarcima i, da bih ga plaćao, prodao sam stan u Novom Sadu, nisam mogao da ga plaćam. Rata mi je skočila sa 320 na 650 evra. Našao sam ljude koji su kupili stan i sada mi ga oni iznajmljuju. Živim u svom stanu kao podstanar!
Kako si podneo taj gubitak?
- Trudim se da se ne opterećujem, nisam materijalista. Izgubio sam, zapravo, tri stana! Imao sam dva u Novom Sadu. Jedan veliki, jedan mali, i oba sam prodao. Manji sam prodao da bih živeo, jer sam navikao sa Prslook bendom da živim na malo višem nivou.
Kako si podneo saznanje da imaš šećer?
- Normalno, ništa strašno. Imao sam simptome, mnogo sam pio vode, grčili su mi se mišići, smršao sam, imao sam 60 kilograma na visinu od 190 cm. Redovno treniram, šetam, pazim na ishranu. Ne pijem alkohol, ali ni ranije nisam voleo da ga pijem. Dijabetes sam dobio i genetski, ali i zbog stresa. Najviše zbog razvoda i stana.
Spomenuo si da ste Nikica i ti živeli u Splitu. Kada ste došli u Srbiju?
- Mi smo 1992. godine došli iz Splita u Leskovac. Tu je tatina familija. To je najgori period u mom životu. Bili smo super porodica kada su dolazili na more, a kada smo mi došli tamo, bukvalno su nas maltretirali. Terali nas da kopamo kanale, smejali se, sprdali se s nama dok nam je ćale bio zarobljen u Splitu, a majka ostala tamo da čuva stan. Kada smo bežali iz Splita, mene je hrvatski vojnik, zapravo ustaša, ne vojnik, izbacio iz autobusa jer se zovem Aleksandar i piše da sam rođen u Nišu. Dok je on otišao do kraja autobusa, počelo je nevreme takvo da me je spaslo. Imao sam 20 godina tada. U glavi mi je bilo samo da ne podigne mamu i Nikicu, njih je spaslo to što nemaju srpska imena. Mama mi se zvala Nikolina. Evo, sada sam se naježio kada pričam o tome.
Tvoj otac je stradao nakon što se borio na Kosovu 1999. godine?
- Da. On je ozračen 1999. godine, bio je komandant u Prokuplju i prva bomba je pala na njihovu kasarnu. Umro je od zračenja 2006. na mojim rukama. Došao sam na VMA jer sam tražio lekove za njegovu bolest. On je drugi čovek u svetu koji je imao takvu vrstu zračenja, akutni abdomen. Kada mi je doktorka to rekla, pitao sam koliko mu je ostalo. Ona mi je rekla „15 minuta“. Držao sam ga u rukama... Kako da ne dobijem šećer? Mami sam to rekao preko telefona. Ona je pre šest meseci umrla. Nikica mi kaže kako nisam dugo išao da posetim mamu u Nišu, četiri meseca, i ja odem da je vidim. Posle tri sata ona umre u fotelji, dok je gledala TV. Zaspala je, izdalo ju je srce. Sve mi se skupilo u četiri godine. Ona je trebalo da sklopi moju knjigu.
O čemu je reč u knjizi?
- Počeo sam da je pišem kada sam se prvi put razboleo, ostao sam u Italiji i završio sam je. Moja ljubavna priča je tužna. O devojci Mirelli (sa dva l) iz Splita. Ja nju nisam doveo kada sam dolazio u Srbiju, jer šta će Hrvatica u to vreme ovde. Pisao sam joj pisma i rekao da sam našao drugu devojku, a lagao sam. Plačem i pišem pismo. Nakon nekoliko godina ona se udala za mog najboljeg druga. Niko je nije hteo u Splitu jer se zabavljala sa Srbinom, jedino ju je Marko hteo. Naravno, nije mi više drug.
Pričalo se da si pobegao kroz prozor jer si varao ženu?
- Nisam varao ženu, već tadašnju devojku. Jednu pevačicu sa drugom pevačicom. Onda je došao njen momak, pa sam pobegao kroz prozor.
Kurir.rs