"Pokušavam da se rešim tih instinkta. Ipak, mislim da oni ostaju duboko u podsvesti, barem neki od njih", kaže Amarilis Foks, nekadašnji agent CIA u svojoj knjizi u kojoj je otkrila kako je izgledao njen špijunski život.
Foksova je otkrila kako špijuni moraju da ovladaju nekim veštinama s kojima se "obični ljudi" ne zamaraju, a godine treninga svakako ostavljaju posledice.
Na primer, nauče tako dobro da glume da mogu da prođu bilo koji poligrafski test, uoče najbolje moguće mesto za sastanak koje je dovoljno izolovano od ušiju i očiju neprijatelja u sekundama, ali i kako da se odnose s ljudima koji bi mogli da ugroze čitave operacije svojim postupcima.
"Kad šetam gradovima, odmah uočavam gde je dobro signalno mesto, gde bi najbolje bilo ostaviti nešto za diskretnu razmenu, koje mesto izgleda opasno i slično, to je naprosto ugrađeno u mene", rekla j.
U dva navrata je, otkako živi civilnim životom, primetila ono za što je sumnjala da su signalne oznake - obična kreda ili čak tablete za gorušicu koje su ostavili agenti na dobrim mestima.
Uvek se osećam ugodnije ako sedim tako da nemam nikog iza svojih leđa, tako mogu da uočim bilo kakvu moguću pretnju, čak i onu slučajnu, na vreme.
Neke od neprijatnih navika kojih pokušava da se reši je registrovanje svakoga ko je ušao ili izašao iz restorana, odmeravanje postojanja požarnih izlaza, pomoćnih stepenica i svega što bi moglo da posluži za brzo bekstvo, ako bi to bilo potrebno.
"To baš i nije najzabavnija stvar za vaše prijatelje, sagovornike koji se žele s vama da se zabave na večeri ili piću", smeje se Foksova.
Postoji još jedna navika koju je usvojila, a najviše izluđuje njenog supruga - zaustavljanje baš uvek na žutom svetlu semafora. I dok drugi debelo prolaze, ili joj čak oni iza nje trube, ona kaže da je to jače od nje.
"Kad radite kontranadzor, jedna od stvari koju vas uče je da ne razbesnite one koje nadzirete tako da pomisle kako želite da im pobegnete. Dakle, kad svetlo pređe u žuto, ja stajem da onaj iza mene ne pomisli da sam namerno dala gas", objašnjava.
Ophođenje s onim koji vas prati nije baš kao u špijunskim trilerima, štaviše, moglo bi biti drugačije od stvarnosti. Pravi agenti ne skaču s vagona s pištoljem u ruci, već se probijaju kroz gužve gradskih ulica, trudeći se da ne izgube metu.
Filmsko ponašanje bi privuklo pažnju na agenta, i onda on više nije "prikriven", pa propada celi zadatak.
Bilo je ljudi, posebno onih s kojima sam se češće družila, koji su uvek bili sumnjičavi o tome šta radim. Mahom su to bili muškarci s kojima sam bila u vezi. Uvek bi me optuživali da ih varam ili da sam pripadnica neke mafije ili da se bavim prodajom droge, odnosno, nečim ilegalnim.
Morala sam da ćutim i nastavim dalje, a tako bi ih i eliminisala kao potencijalne partnere. Suprug naravno zna šta radim, ali ne možete ljudima to reći na prvu loptu, zabranjeno je.
"Ne, nikada nisam zažalila što je moj život prepun izmišljenih laži, jer skrivanje od drugih je bio samo moj posao. Da, posao je to koji sam skupo platila društvenim životom, koji je u nekim trenucima bio neizdrživ, ali ostala sam normalna. Nije bilo lako", kaže Foksova.
Kurir.rs/Business insider
Foto: Youtube/Printscreen