Glas je dobar koliko se razgovetno čuje. Dobar je ako dopire do slušalaca i ostalja trag onoga što se želelo reći. Način obraćanja određuje govornika i boji njegove poruke. Nažalost, nisu svi u stanju da se obraćaju grupi ljudi, a da ne osećaju paniku i strah.
Postoje osobe koje to ne mogu da učine jer ih "ubija" trema, odnosno imaju strah pri samoj pomisli da se obrate prisutnima, a pogotovo da uzmu mikrofon. Čak i, onda kada okupljene poznaju. O kakvoj se vrsti straha radi, kod koga se i zašto javlja, objašnjava otorinolaringolog profesor doktor Vojko Đukić iz Klinike za otorinolaringologiju (ORL) Kliničkog centra Srbije:
"Radi se o takozvanoj glasofobiji, posebnoj vrsti straha, vezanoj za određene situacije, mesta ili aktivnosti. Osobe sa glasofobijom su svesne da je ona nerealna, nelogična, čak i preterana. Sa medicinskog stanovišta svaka vrsta fobije, pa i ova, podrazumeva nervno stvaranje simptoma straha različitog stepena koji se ispoljava teskobom, preplašenošću, pa čak i panikom. Iako panika predstavlja bitan deo našeg odbrambenog sistema, u svakodnevnom životu dobila je potpuno drugi izvrnuti smisao, koji se vezuje za plašljivost i kukavičluk. Na taj načIn se, često neopravdano, karakteriše i pojava glasofobije", navodi doktor Đukić za Novosti.
Koliko je glasofobija kao pojava raširena?
"Glasofobiju ili strah od javnog nastupa, ma koje vrste, ima čak 75 odsto ljudi, zbog čega je, u odnosu na sve postojeće strahove visokorangirana. Za te osobe uopšte nije jednostavno da izađu i pred okupljenima održe prigodan govor na porodičnim slavljima i druženjima. Još im je gore ako treba na poslovnim skupovima da održe prezentaciju ili odbrane svoj stav. Trema je još više izražena i zbog mikrofona, koji ume da napravi takvu blokadu da mnogi nisu u stanju da prozbore nijednu reč."
Može li stanje "zavezanog jezika" da se prevaziđe?
"Uz pomoć odgovarajućeg plana i tehnika trema i strah mogu da ce prevladaju, a govorničke veštine poboljšaju. Pre nego što javno nastupi, osoba treba da napiše šta želi da kaže i podvuče ono što hoće da istakne. Sročeni tekst treba da pročita više puta u sebi, a zatim i naglas. Uvežbavanje čitanjem pomaže da se identifikuje sa tekstom i stekne samopouzdanje. Tekst, zapravo, treba da bude samo podrška, a ne da ga čita dok se prisutnima obraća. Ako je govor duži, treba izvući samo ključne rečenice kao podsetnik."
Šta još može da se učini protiv glasofobije?
"Neka se osoba govornik zapita šta bi se desilo kada bi mogla da sedne u publiku i sluša samu sebe. Neka snimi svoj glas i čuje gde postoje falševi, a potom pred ogledalom neka prouči sopstveni govor tela, slušajući snimljen govor. Vežbanje pred ogledalom je klučno za sticanje samopouzdanja i doživljaja publike pred kojom treba da govori. Na kraju, treba potražiti nekog bliskog da spremljen govor posluša i iskreno kaže šta misli. Onda bi osoba trebalo da je spremna za predstojeći prigodni govor bez trunke treme ili straha od neuspeha."
Do kakvih sve posledica ova vrsta fobije može da dovede?
"Bilo koji stepen straha stvara osećaj da nešto može da krene loše. Zbog prisutne strepnje u loš ishod dolazi do neprijatne psihičke napetosti, nervoze, snažne potrebe za bekstvom, ali i fizioloških reakcija u vidu ubrzanog srčanog pulsa i mišićne napetosti u vratu i leđima. Prisutan je i nedostatak energije, oslabljeni tonus, drhtanje glasa i neprekidne misli i slike u glavi o ostavljenom lošem utisku za vreme govora. U ozbiljnijim slučajevima glasofobija može da dovede i do oboljevanja sa pojavom napada izražene anksioznosti. Jer, ukoliko ne postoji snaga za suočavanje sa vlastitim strahom i postojećom realnošću, strah postaje sam sebi svrha i počinje da raste u svesti do neprepoznatljivih razmera.", zaključuje doktor Vojko Đukić.
Kurir.rs/Novosti Z.O.J./Foto: Profimedia