Živi sa tri sina i jedva spaja kraj s krajem. Dvojica boluju od mišićne distrofije
Vranjanka Mirjana Stoilković (45) učiteljica je s master diplomom i živi sa tri sina od kojih dvojica, Nemanja (26) i Milan (15), boluju od mišićne distrofije i već godinama su vezani za kolica, a ona od 2003. godine pokušava da nađe stalan posao da bi mogla da finansira lečenje dece. Kucala je na sva vrata, radila razne poslove, ali do sada stalnog zaposlenja za nju nije bilo.
- Imam tri sina, Nemanju (26) i blizance Milana i Miloša (15). Nemanja i Milan imaju mišićnu distrofiju, to je genetsko oboljenje, u kolicima su. Oni se leče u Beogradu, dok je Miloš, na svu sreću, zdrav. Svi su bili odlični đaci, ali nemaju uslove, nisu mogli u srednju školu da idu, dok je Miloš u gimnaziji „Bora Stanković“ i odličan je đak. Da sam imala novca, možda sam mogla da im obezbedim i da završe nešto preko interneta - objašnjvaa Stoilkovićeva za Kurir.
Terapeut svakog dana
Deca idu i na redovna ispitivanja, kaže Mirjana, na svaka tri meseca imaju kontrole, a potrebna im je i svakodnevna rehabilitacija pa terapeut mora da dolazi gotovo svakog dana. Ona kaže da im poslednje dve godine fondacija Aleksandra Šapić pomaže sa troškovima lečenja, ali da ona i suprug moraju da izdvoje novac za pomagala, gorivo do Beograda i vežbe.
- Ja sam master učitelj, sada pišem doktorat, a u slobodno vreme se bavim pisanjem poezije, to je izlaz iz moje nevolje. Sa svim tim obrazovanjem ne mogu da nađem posao već 16 godina. Ne tražim da to bude u struci, radila bih čak i u nekom selu samo da mogu da obezbedim svojoj deci dobar život. Međutim, troškovi i problemi nam se samo nižu. Suprug Dragan je na bolovanju i krajem meseca mora da ide na operaciju srca - objašnjava naša sagovornica i dodaje:
- Pokušavala sam da radim privatno i kod drugih poslodavaca, zamenjivala sam razne učitelje, pokušala sam i sama da budem preduzetnik, ali sredina je takva, kod nas u Vranju veoma teško može da se nađe posao u prosveti. Radila sam kod supruga u knjigovodstvenoj agenciji, nakon toga sam radila inkluzivnu nastavu, sa decom sa smetnjama u razvoju, šta god je moglo. Pokušala sam da budem privatni preduzetnik jedno vreme, držala sam edukativnu kreativnu radionicu i igraonicu, toga nema u Vranju, ali ljudi nisu bili zainteresovani, uglavnom zato što nisu bili u mogućnosti to da plate. Moji sinovi bi radili da su zdravi - kaže Mirjana.
Dodaje da se uvek trudi da bude pozitivna i da ima osmeh na licu, da deca ne bi primetila da stalno brine.
Boriću se i dalje
- Trudim se da im pružim sve što je u mojoj mogućnosti i da ne odudaraju od okoline. Oni su svi lepo vaspitani i zaslužuju bolje od onoga što sada imaju. Ako se ja ne borim za njih, ko će - zaključuje Stoilkovićeva.
Nevena Tomašević