Ovi koji su samozvana elita oni smatraju da ko je za Vučića, da taj nije elita iako imamo mnogo zajedničkih stzvari, često smo bili na istoj strani, posle pada Berlinskog zida, svi smo bili udruženi protiv Miloševića u raznim protestima... Međutim sad se to podelilo. Ko je za Vučića, ko vidi nešto pozitivno u njemu taj je po njima izbrisan iz elite. Može taj neko da bude vrhusnki intelektualac, da je pročitao gomilu knjiga, da mnogo zna o mnogim oblastima, da je erudita - taj čovek je sad niko i ništa, rekao je novinar Milomir Marić.
O ELITAMA
Nije bilo prirodno da ja budem za Vučića. Često smo imali duele kada je on zastupao radikalnu stranku. Međutim moji prijatelji od kojih sam očekivao da kad dođu na vlast da će preporoditi Srbiju, da će od Srbije napraviti modernu zemlju po evropskim standardima, nisu ništa uradili po pitanju naših evrointegracija. Oni kao da su se zaverili da Srbija nikad ne uđe u EU. Jer oni su smtarali da ako uđemo u EU da onda neće u Srbiji moći da rade šta oni žele.
Često su elita ljudi koji sami sebe ne mogu da izdržavcaju nego moraju da zasednu na državne jasle da ih ona izdržava. Jer oni su toliko pametni i talentovani i samo im fali da ih neko izdržava. Nevolja je što se te elite ne menjaju, ne bore se na tržištu ideja. Ako oni nisu u stanju da naprave film koji će da vrati pare ili da napišu knjigu... Ja mislim da oni nisu elita.
Ranije si bio uspešan ako ono što radiš poštuju od Ljubljane do Makedonije. Ja sam imao sreću da sam kao mlad uspeo i da su ono što sam ja pisao čitali neki pametni ljudi. Ne mogu da zaboravim scenu na Sterijinom pozorju, tada sam još bio mlad novinar, kada mi je Žorž Paro tada jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja, rekao da Fric (Miroslav Krleža) čita ono što ja pišem. Ja samo što nisam umro. Da Miroslav Krleža čita nekog dečka od 20 godina. I tada mi je Paro rekao da Krleža hoće da me upozna prvom prilikom kad budem dolazio u Zagreb.
Tad je bilo pravilo da da kad hoćeš da postaneš Beograđanin da moraš biti i čitaniji i pristojniji od tih istih Beograđana. A sada je prostota zasenila bilo koga. Svako svakog može da opsuje na društvenim mrežama, i mi umesto da uživamo u novim tehnologijama, da stičemo nova znanja mi praktično imamo rečnih javnih toaleta. Ovo što se sada piše po društvenim mrežama to su nekada psihopate i manijaci pisali po zidovima javnih taleta. I oni se sada ponose time kad opsuju nekoga jer misle da su elita.
VUČIĆ SUMNJA U MENE
Vučić ima sreću da su protiv njega netalentovani i loši pisci. Zamislite šta je bila situacija kralja Milana. Protiv njega ustali i Nušić i Radoje Domanović, Pera Todorović...
Najvispreniji ljudi. A sa ovakvom elitom Vučić može da vlada 30 godina. Mnogi misle da je on njih angažovao jer ko bi za njih čuo da oni nisu protiv Vučića.
Tajkuni su danas pred samoubistvom u Srbiji. Oni se takmiče u tome ko je manje dužan. Kažu - ima sto miliona, pa ima ali sto miliona duga.
Bio sam jednom u Americi kada je bankrotirao Donald Tramp. Tada je izašao intervju sa njim. I tu je pisalo kako je tada Tramp izlazeći iz "Tramp Tauera" video čistača cipela. Došao je do njega, stavio cipelu da mu očisti, dao mu dolar i rekao - Blago tebi ti imaš taj jedan dolar a ja sam dužan milijardu.
Vučić me je dok je bio u SRS optuživao da sam CIA, da sam Udba, da mi je plata mesečno 100 hiljada evra mesečno.
Ali sada smo se susreli kod njegove beskrajne energije, i želje za znanjem. On je toliko radoznao čovek... Toliko ne napredovao za ovih desetak godina. Nema šta neće uraditi da pomeri neka zatvorena vrata pred srpskim nacionalnim interesima.
Ne znaju ljudi šta bi mi teže oprostili - rijaliti ili Vučića.
Šta ću raditi kad padne Vučić? Ja sam 40 godina novinar, i već sam na kraju puta. Preživeo sam i Tita i Miloševića i period posle Miloševića... Ja sam prvi put pokušao da budem režimski novinar u vreme Đinđića. Ali to nisam uspevao jer nije mi se dopadalo kako se tada rešavalo...
Đinđić mi je rekao - Ti ne znaš kako su glupi ovi političari u Evropi.
- Pa ko je najgluplji čovek u Evropi?
- Robin Kuk, od njega glupljeg nema, rekao mi je Đinđić.
Nisam ni sad uspeo da postanem režimski novinar. I Aleksandar Vučić sumnja u mene a kamoli ostali. Ja kad sam rekao Vučiću da sam glasao za njega on mi nije verovao, mislio je da se šalim.
- Da li razmišljate o vremenu posle Vučića?
- Ne znam, možda ću to doživeti kao oslobođenje, jer i Vučić sumnja u mene.
Treba da se u opoziciji pojavi nova snaga, nova ideja koja bi možda u sledećoj etapi bila spasonosna za Srbiju.
KAKO MI JE KIJA KOCKAR OTVORILA OČI
Posle smrti Zorana Đinđića ja sam bio tri godine bez posla. Niko nije smeo da me primi ili barem da gostujem negde. Ispalo je da sam jedini u Beogradu i Srbiji poznavao Zorana Đinđića. I ako bi došao na neku televiziju, makar i tajno da radim, bez pojavljivanja na ekranu, odmah su zvali iz kabineta Vojislava Koštunice i pretili da će uhapsiti vlasnika te televizije.
Posle kada je došao Boris Tadić, makar sam mogao nešto da radim. Tako da sam ja lustraciju već preživeo.
Inače meni je oči otvorila Kija Kockar. Gledao sam je u jednoj političkoj emisiji i ona je na pitanje šta misli o situaciji u svetu, odnosu snaga između velikih sila, je rekla da je bila stjuardesa u Dubaiju, da se družila sa ruskim stjuardesama i da su joj one rekle da su sve protiv Putina. Kija Kockar je zabrinuta za Srbiju koja je za Putina.
Meni je jedina nada u Srbiji ovaj Baka Prase. To je pozitivno za Srbiju. Srbiju su stvorili svinjski trgovci, Karađorđe i Miloš Obrenović, tako da ja budućnost Srbije vidim u Prasetu.
MILJENIK REŽIMA
Nekad najomiljeniji novinar u državi, pisao sam knjige u fantastičnim tiražima, osamdesetih sam bio bogatiji od svih srpskih tajkuna, prevođen sam svuda u svetu, dočekivan sam na Harvardu, Stenfordu, američkom Kongresu...
I sada sam došao u situaciju da budem optužen za govor mržnje, za širenje prostitucije, snimanje porno filmova... Ovo što sam ja doživeo kao miljenik režima ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju.
Kurir.rs/Bez cenzure/Priredio: P.L.