Ljudska tela najbolje funkcionišu pri temperaturi od 37 stepeni, a u slučajevima povećane hladnoće ili toplote, povećava se pritisak na naše vitalne organe, a telo se bori da preživi. Ipak, postoje slučajevi koji se graniče s čudima, gde je telo preživelo nešto što nauka ne može da objasni.
Upravo to se dogodilo 1999. švedskoj doktorki Ani Bagenholm koja je tokom nesreće imala najnižu temperaturu tela koju je neko ikada iskusio, a ekipa bistrih doktora brzom reakcijom je vratila među žive.
Ana je provela veći deo svog života u Univerzitetskoj bolnici u norveškom gradu Tromsou. Radeći kao radiolog izvodila je magnetne rezonance i CT skenove, proveravala stanje pacijenata i išla u vizite. Ali, pre gotovo dve decenije u istoj bolnici i sama je ušla u istoriju. Bizarna nesreća se dogodila jednog jutra u maju 1999, kad je Ana sa nekoliko prijatelja otišla na skijanje.
Uslovi su bili odlični, a sunce je obećavalo odličnu vidljivost dugo u noć.
Ipak, posle nekoliko rundi spuštanja, Ana je posrnula, izgubivši skije. Nekako je završila ispod smrznutog slapa, lutajući dezorijentisano. Potom je čula pucanje leda i upala naglavačke u ledenu vodu.
Prijatelji su je zgrabili za čizme sprečavajući da potone dublje, ali nisu mogli da je izvuku napolje. Brzo su pozvali pomoć, dok je Ana glavom zarobljena ispod površine leda uspela da pronađe džep vazduha dovoljno veliki da udahne.
Njena odeća postala je sve teža, namočena vodom toliko hladnom da je bila gotovo zamrznuta. Temperatura tela se naglo spustila i pala je u nesvest.
Do vremena kad su se spasioci pojavili s jakim užetom i lopatom za razbijanje leda i izvukli je napolje, bila je potopljena oko 80 minuta. Nije imala puls, koža joj je bila sablasno bleda, a zenice su bile ogromne. Helikopter ju je hitno prevezao u bolnicu. Ana je bila ledena, a EKG je prikazivao potpuno ravnu liniju.
Nije pokazivala baš nikakve znakove života. Čak i nekoliko sati van ledene vode, temperatura njenog tela nije prelazila neverovatnih 14 Celzijusa.
"Tako niska temperatura je potpuno nepoznato područje za sve nas", rekao je fiziolog Kevin Fong. Međutim, tim doktora nije želeo da odustane i doneo je odluku - nećemo je proglasiti mrtvom sve dok ne bude topla i mrtva.
Budući da je Ana propala u potok, njeno telo nije imalo vremena da se prilagodi, a najbolja moguća opcija je bila da se njen mozak brzinski smrznuo. Prema tome, mogla bi da oživi ako je ugreju.
Odveli su je u operacionu salu gde su je priključili za uređaj srce/pluća, pumpajući njenu krv van tela kako bi se zagrejala i vraćajući je natrag.
Posmatrali su njene znakove života i polako, satima kasnije, temperatura je počela da se diže. EKG je proizveo zvuk, a potom opet pokazao ravnu crtu. Opet se čuo BIP, pa tišina. Čekali su. Oko 16 sati tog dana Anino srce se vratilo u brzinu, stežući i otpuštajući sada toplu krv samostalno. Vođeno njenim oživljenim srcem, ostatak tela pratio je ritam.
Nakon 12 dana je otvorila oči. Bilo je potrebno puno duže - godine - da bi mogla da se pomera, hoda i ponovo skija. Vremenom, uz pomoć volje i odlučnosti, uspela je.
Gledamo smrt kao samo jedan trenutak u vremenu, ali zapravo to je proces. Obično se taj proces dogodi u nekoliko minuta, ali hladnoća sve usporava, čak i progresivni nedostatak kiseonika koji u većinu slučajeva brzo ubija mozak.
Kod Ane se umiranje razvuklo na sate, dovoljno dugo da su doktori uspeli da reaguju. Iako joj je hladnoća zaustavila srce, paralizovala mišiće i zamrznula živce, očuvala je njen mozak, kome treba zahvaliti za preživljavanje.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Youtube/Printscreen