Diplomatija mu je bila draža od nasilja, a umesto unosne trgovine drogom izabrao je negovanje dobrih odnosa s političarima i biznismenima. Nikada sa sobom nije nosio pištolj, a preživeo je nekoliko atentata i umro u 82. godini života prirodnom smrću u svom domu.
Njegovo ime je Frenk Kostelo, a zvali su ga još i premijerom mafije. Poznat je po svojoj inteligenciji, mirnoj naravi i mudrom vođenju svoje porodice zbog koje je gotovo 40 godina izbegavao zatvor i umro u dubokoj starosti prirodnom smrću. Njegov život bio je primarna inspiracija piscu i novinaru Mariju Puzu i redatelju Fransisu Fordu Kopoli za kreiranje lika legendarnog Kuma, Don Vita Korleonea. Marlon Brando je pripremajući se za ulogu preslušavao snimke Kostelova glasa kako bio što vernije reprodukovao njegov specifičan, hrapavi glas i način govora.
Frank Kostelo spada među najbolje i najuspješnije gangstere u istoriji svetske mafije, ali njegov put do vrha nije bio nimalo lak. Rodio se 26. januara 1891. kao Frančesko Kastilja u Kalabriji, jednom od najsiromašnijih italijanskih regiina. Porodica je jedva spajala kraj s krajem pa je s majkom emigrirao u Njujork kao četvorogodišnjak. Nekoliko godina ranije, u Njujork je otišao njegov otac koji je, u trenutku kada mu se pridružio ostatak porodice, vodio malenu trgovinu voćem u istočnom Harlemu.
Nedugo nakon dolaska, njegov stariji brat povezao se s bandama Njujorka koje su se bavile krađama i sitnim kriminalom. Ubrzo im se pridružuje i mladi Frenk koji će između 1908. i 1918. tri puta biti hapšen zbog pretnji, napada i pljačke. Kao 16-godišnjak promenio je ime u Frenk Kostelo, a iduće godine je oženio svoju ljubav iz detinjstva i sestru svog bliskog prijatelja, Loretu Džidžerman. Bila je Jevrejka, a u to se vreme na mešane brakove kod italijanskih mafijaša nije gledalo blagonaklono.
Iste godine je odležao i deset meseci u zatvoru zbog oružane pljačke i ilegalnog posedovanja oružja. Nakon što je izašao, zakleo se da će ubuduće u svom poslovanju umesto nasilja i oružja koristiti mozak. Od tad pa sve do smrti, više nikada nije nosio oružje što je za mafijaškog bossa i danas neuobičajeno.
"Kostelo nije bio mekog srca, ali je imao urođenu humanističku crtu. Bio je civilizovan i osuđivao je nepotrebno nasilje kojem su ostali mafijaši bili skloni", rekao je jednom prilikom njegov advokat.
Po izlasku iz zatvora, počeo je da radi za harlemsku bandu Morelo. U tom je periodu upoznao svog najboljeg prijatelja i partnera Čarlsa 'Lackija' Lučiana koji je rukovodio bandu s donjeg Ist Sajda. Odmah su se sprijateljili i počeli dogovarati zajedničke poslove. Povezali su se s drugim bandama, uključujući onu Vite Đenovezea, Tomyja Lukezea, kao i s vođama jevrejskih bandi, Majerom Lenskijem i Bendžaminom Bagzijem Sigelom. Oni se također pojavljuju u Kumu kao Bendžamin Rot i Mo Grin.
Nastanak njihove organizacije poklapa se s početkom prohibicije u SAD-u koja je mafiji otvorila neverovatne mogućnosti zarade. Nedugo nakon što je usvojen 18. amandman krenuli su u unosan posao šverca alkohola, a biznis je podupirao i kralj kocke Arnold Ronštajn.
Sve veća zarada na švercu pića dovela je do saradnje irskih i italijanskih kriminalnih organizacija. Irce je predvodio Bil Dvajer koji je u to vrijeme bio glavni švercer ruma na istočnoj obali. Udruživanjem su stvorili sistem nazvan Kombinatom (combine) kojim im je polazilo za rukom da uz pomoć flote brodova prošvercuju više od 20.000 sanduka s alkoholom.
Na vrhuncu svoje moći, Kombinat se činio nezaustavljivim. Za njih je radilo više pripadnika američke obalne straže i posao je cvetao. Svake nedelje u Njujork su krijumčarili hiljada flaša sa žestinom. Ali, ne kaže se uzalud, ko visoko leti, nisko pada.
Kostelo i Dvajer uhapšeni su 1926. u pokušaju podmićivanja pripadnika obalske straže. Kostelo je imao sreću da je sudija poverovao njegovoj odbrani, ali Dvajer je osuđen. Kada je otišao u zatvor, Kostelo je preuzeo vođstvo nad Kombinatom na veliko zaprepaštenje Dvajerovih ortaka koji su bili uvereni da Dvajer u zatvoru nije završio slučajno, već da je to bilo maslo Kostela i njegove ekipe.
Zbog toga su na Menhetanu izbili Pivski ratovi zbog koji su na kraju Costella koštali gubitka vlasti nad Kombinatom. To ga nije obeshrabrilo, već je nastavio da radi za Lakija Lučiana i pomagao mu u rukovođenju njegovim carstvom kocke. U to se vreme zbližio s političarima, sudijama, policajcima i poslovnim ljudima koji su posećivali Lučianove klubove i kasina i počeo da gradii kvalitetnu mrežu političkih i poslovnih kontakata koji će decenijama štititi njegov biznis.
Zahvaljujući tome, dobio je nadimak Premijera Podzemlja, čoveka koji je rešavao nesporazume koje su s vlašću imali drugi kriminalci. Posao je tekao glatko i došlo je vreme za sastanak svih najvećih američkih kriminalnih šefova. Organizovali su ga Lučiano, Kostelo i čikaški gangster Džoni Torio, a desio se u Atlantik Sitiju 1929., a grupa koja se sastala dobila je nadimak Velika sedmorka. Bio je to prvi korak prema osnivanju američkog Nacionalnog kriminalnog sindikata koji je nastojao da organizuje i rukovoditi kriminalnim operacijama.
Kostelo, Lučiano i Torio sastali su se s Enokom L. 'Nakijem Džohnsonom i Majerom Lanskim i zauvek promenili strukturu i organizaciju američke mafije. Kao i uvijek, bilo je i onih koji su mislili da se dogovorena pravila ne odnose na njih i da moraju preuzeti totalnu kontrolu nad novoosnovanom organizacijom.
Na sastanak Velike Sedmorke nisu pozvani Salvatore Marancano i Džo Maserija jer se njihov tradicionalni pristup mafiji nije slagao s vizijom novog poslovanja koju je osmislio Kostelo. Umesto da promene način razmišljanja i podupru nastanak Velike sedmorke, njih su dvojca ušli u najzloglasniji mafijaški rat svih vremena: Kastelamareški rat.
Maseria je bio uveren da je on taj koji bi trebao da bude Kapo di tuti kapi američke mafije pa je zatražio danak od 10.000 dolara od Marancanove porodice u zamjenu za zaštitu. Marancano je to odbio i sklopio savezništvo s organizacijom koja se prozvala 'mladoturci', a nju su činili mlađi mafijaši poput Kostela i Lučiana.
Lučiano i Kostelo ponovno su skovali plan. Umesto da sklope savezništvo s i jednom od dve zaraćene porodice, odlučili su okončati sukob. Sastali su se s Marancanovima i pristali da se okrenu protiv Maseerijinih ljudi, jedino ako Marancano ubije Maseriju. Nekoliko nedelja kasnije, Maseria je izrešetan u restoranu na Koni Ajlandu dok je kartao. Kada je ubijen, u ruci je držao zloglasnu kartu, pikovog asa koji simbolizira smrt.
Kostelo i Lučiano nisu nameravali da raditi za Marancana, već su želeli da im se konzervativni i previše tradicionalni Maserija makne s puta. Nedugo nakon Maserijine smrti Lućiano je unajmio dva plaćenika organizacije Murders Inc. (Ubojstva d.o.o.) koji su obukli uniforme kakve nose američki poreski inspektori i ubili Marancana u njegovoj kancelariji u njujorškoj Centralnoj zgradi. Njegova smrt značila je i kraj rata iz kojeg su kao najveći pobednici izašli Lučiano i Kostelo.
Novu organizaciju vodio je Lučiano, a Kostelo mu je bio konsiljere. Porodice je preuzela poslove s kockom, klađenjem i igrama na sreću. Ubrzo je postao jedan od najuspešnijih članova organizacije i zakleo se da će poker aparate i automate za igre na sreću postaviti u svakom njujorškom baru, restoranu, kafiću, dućanu i benzinskoj stanici.
To se nije svidjelo tadašnjem njujorškom gradonačelniku Fiorelu la Gvardiji koji je jednom prilikom sve Kostelove poker aparate pobacao u reku Hadson. Uprkos preprekama, Kostelo je potom prihvatio ponudu guvernera Louiziane Hjua Longa da postavi aparate u toj saveznoj državi u zamjenu za 10 odsto od svih prihoda.
Istovremeno Lučijanu kojeg zovu još i Srećković (Lucky), počelo je ponestajati sreće koja ga je do tada uvek pratila. On je 1936. osuđen zbog organizovanja lanca prostitucije i deportovan na Siciliju. Porodicu je kratko preuzeo Vito Đenovese, ali i on se uskoro susreo s problemima sa zakonom pa je i on pobegao u Italiju.
Vlast je tada pala u ruke konsiljerea, Frenka Kostela. Posao s aparatima cvetao mu je u Nju Orleansu, kao i posao s ilegalnim kasinima na Floridi i na Kubi pa je postao najprofitabilniji mafijaški bos svog vremena.
Ta ga je pozicija koštala toga da se našao u fokusu jednog od najvećih saslušanja o organizovanom kriminalu u američkom Senatu. Senat je pokrenuo veliku istragu organiziranog kriminala, a rukovodio ju je Senator Estes Kefauver iz Tenesija. Da svedoče pred Senatom pozvao je tuce visokopozicioniranih mafijaških bosova, kao i još šestotinjak gangstera, svodnika, mafijaških advokata i političara koji su sarađivali s mafijom.
Saslušanja su trajala četiri nedelje, a sve je prenosila televizija. Kostelo je bio jedini od kriminalaca koji se prilikom svedočenja nisu pozvali na Peti amandman (pravo na odbranu ćutanjem) koji je mogao zaštititi da ga njegove reči ne inkriminišu. Mislio je da će tako uveriti sud da je poslovni čovek, a ne kriminalac. Pogrešio je.
Iako je svedočenje prenosila televizija, kamera je prikazivala samo Kostelove ruke tako da mu sakrije identitet. Svoje odgovore Kostelo je dugo vagao, a psiholozi koji su analizirali snimak primietili su da je bio nervozan.
Pred kraj svedočenja, odbor ga je upitao što je učinio za svoju zemlju, a Kostelo im je odgovorio 'plaćao sam porez' i izazvao salve smijeha. Međutim, optužen je za ubistvo jer se doznalo da je naručio eliminaciju gangstera koji je na saslušanjima o njemu izrekao sramotne informacije. Zbog toga su naredne godine bile među najtežima u Kostelovom životu.
Nakon saslušanja 1951. je osuđen na 18 meseci zatvora. Ponovno je optužen 1954. za utaju poreza: dobio je pet godina, ali je pušten 1957. je nakon odslužene tri. Kao da to sve nije bilo dovoljno, 1957. je preživeo i pokušaj atentata.
Naime, kada se Vito Đenoveze vratio iz egzila 1945., a optužbe protiv njega su odbačene zbog učestvanja u Operaciji Haski, nameravao je preuzeti kontrolu nad Lučijanovom porodicom. Kostelo je imao drugačije planove i odbio je da se odrekne moći. Njihova svađa potrajala je deset godina.
Kada je Kostelo ulazio zgradu Madžesti apartment iz automobila je na njega zapucao Vinsent 'The Čin' Đigante. Preživeo je samo zahvaljujući tome što je pre no što je zapucao, gangster povikao 'Ovo je za tebe, Frenk' pa se ovaj sagao i tako izbegao metak u glavu i je samo lakše povređen. Ispostavilo se da je njegovo ubistvo naručio Vito Đenoveze koji je punih deset godina strpljivo čekao priliku da zavlada američkim podzemljem.
Na sveopšte iznenađenje, Kostelo je odbio daimenovati svog napadača pred sudom i izmirio se s Đenovezeom. Predao mu je vlast nad Lučianovom porodicom, a za uzvrat dobio pravo na poslove s kockom u Nju Orleansu i Floridi.
Nakon toga povukao se u svojevrsnu penziju, ali i dalje je nadgledao mafijaške poslove, primao klijente i savetovao ih oko mafijaških poslova u svom penthasu u hotelu Valdorf Astoria. U slobodno vreme bavio se vrtlarstvom i uređenjem eksterijera.
Umro je 1973. od srčanog udara u 82 godini i tako postao jedan od retkih mafijaških bosova koji su umrli prirodnom smrću u svom domu i u dubokoj starosti. Njegovi naslednici otkrili su da mu je bankovni račun prazan. Novac je potrošio na sudske parnice kojma je pokušao dokazati da nije pripadnik mafije, kao i na posuđivanje novca bliskim prijateljima koji mu ga nikada nisu vratili.
Kurir.rs/100posto.hr Foto: Screenshot