Svečano: Tog 1. decembra u delo je pretočena jugoslovenska ideja, kada je
prestolonaslednik Aleksandar razmenio izjave s predstavnicima tri naroda
iz nekadašnje Austrougarske. Država koju su stvorili raspala se u krvi
Neka živi Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Petar! Neka živi Vaše kraljevsko visočanstvo! Neka živi ceo naš ujedinjeni srpsko-hrvatsko-slovenački narod! Neka živi slobodna i ujedinjena Jugoslavija - počeo je i završio Ante Pavelić pred prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem tog 1. decembra 1918. u u 20 sati u kući Krsmanovića u Beogradu, kada je proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, kako je bio prvobitni naziv države stvorene na današnji dan.
Aleksandar je Paveliću, onom starjem - „zubaru“ (1869-1938), nikako ovde nije reč o istoimenom ustaši - poglavniku NDH, između ostalog, odgovorio na Adresu: ... Neka današnji velik čin bude najlepši venac na slavnim grobovima mojih oficira i vojnika palih za slobodu, i najdivnija kita na grudima njihovih srećnijih ratnih drugova koji sa mnom doživiše da izvojuju pobedu nad silnim neprijateljem, uz veliku i plemenitu pomoć naših moćnih saveznika... Neka nam uvek bude srećno i slavno naše Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
Ko daje više
A do toga se došlo vrlo mukotrpno i u to vreme bez ikakve podrške saveznika s kojima je Srbija krv lila u Prvom svetskom ratu. Jugoslovenska ideja postojala je još u 19. veku, ali za ovu priču prvi bitan, formalni akt je Niška deklaracija Narodne skupštine Kraljevine Srbije od 7. decembra 1914. To je, zapravo, bila izjava srpske vlade (kratak izvod u okviru) s Nikolom Pašićem na čelu, kojom je prvi put zvanično saopšteno da je ratni cilj Kraljevine Srbije ujedinjenje svih Južnih Slovena u jednu državu. Bilo je to vreme kada se vrh države pod naletom Austrougara povukao iz prestonice u Niš, kada su Italija, Rumunija, Bugarska još gledale koja strana daje više u teritorijama srpskim i/ili austrougarskim...
Londonski ugovor
Sledi ovde važan tajni Londonski ugovor od 26. aprila 1915, kojom sile Antante za savezništvo Italiji garantuju velike ustupke nauštrb Austrougarske, pa i u Dalmaciji i Jadranskom primorju, gde su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i protektorat nad Albanijom, koju su Srbi zauzimali u Prvom balkanskom ratu... A onda oktobra 1915. dolazi ofanziva Centralnih sila, kojima se priključila i Bugarska, Srbija je okupirana, odbija kapitulaciju i prolazi Albansku golgotu, sledi prebacivanje na Krf, gde je država funkcionisala sve do oslobođenja 1918. Tu je doneta i čuvena Krfska deklaracija 20. jula 1917, čiji su potpisnici Pašić u ime Vlade Kraljevine Srbije i Ante Trumbić u ime Jugoslovenskog odbora kao predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca iz Austrougarske, čije je sedište bilo u Londonu. Uz veliko povuci-potegni, silne svađe - Pašić hteo unitarnu državu, Odbor federalnu, usvojena je deklaracija, dakle neobavezujući dokument, kojim su se saglasili o stvaranju zajedničke države (glavne odredbe videti u okviru).
Kraj rata
Usledila je potom stalna „borba“ i na međunarodnom planu, što za priznanje ovakvog nauma, a što i između samih potpisnika i utrkivanje od jednih do drugih savezničkih vrata. U međuvremenu, Amerika je već bila ušla u rat te 1917. na strani Antante, a potom je predsednik SAD Vudro Vilson januara 1918. proklamovao čuvenih 14 tačaka, među kojima i pravo naroda na samoopredeljenje. Septembra 1918. probijen je Solunski front, kreće oslobađanje Srbije, saveznici vode ključnu ofanzivu na Zapadnom frontu, ali još nisu bil načisto da li sačuvati Austrougarsku. U međuvremenu, u našoj priči se javlja treći činilac - pomenuto Vijeće, obrazovano u Zagrebu oktobra 1918, čiji je predsednik bio Anton Korošec, a potpredsednici pomenuti Pavelić i Svetozar Pribićević. Igra postaje još zamršenija, a Nikola Pašić 12. oktobra od Saveznika traži deklaraciju u kojoj će „proklamovati da je Srbija njihov lojalni saveznik od početka ovog rata i kao takve smatraju i njenu braću Srbo-Hrvate i Slovence u Austro-Ugarskoj, te da su spremni da potpomognu njihovo ujedinjenje sa Srbijom u slobodnu i demokratsku državu, onakvu kakva je predviđena Krfskom deklaracijom“. Saveznici ne reaguju, Austougarska se, jasno je, raspada, Srbiji se prisajedinjuju Crna Gora, Vojvodina, Vijeće 29. oktobra u Zagrebu proglašava Državu Slovenaca, Hrvata i Srba, 11. novembra rat se završava, sledi 1. decembar. Krenulo se u zajedničku priču, koja se završila u krvi devedesetih, a SRJ a potom Državna zajednica SCG, kao mali sukcesor velike Juge, gasi se 2006. crnogorskim referendumom.
Kurir.rs/ priredila Jelena S. Spasić Foto: Arhiva