S obe strane objektiva Bila sam klinka i snimala s Draganom Nikolićem, Borom Todorovićem, Oliverom Marković... Za mene je to bila igra. Ali ja se ipak bolje osećam iza kamere
Hajdana Baletić odnedavno je u centru pažnje kao koscenarista serije „Dug moru“, koja se prikazuje na RTS i kanalu Superstar. Projekat Bojana i Bojane Maljević izaziva polemike u javnosti, a do finala je ostalo da saznamo ko su nove žrtve.
U razgovoru za Kurir Hajdana otkriva zašto je odustala od glume i šta nas očekuje na kraju prve sezone.
U svetu je već decenijama praksa da na ozbiljnim televizijskim projektima rade čitavi timovi pisaca. Kako ste postali deo tima i na koji način ste podelili posao?
- Producenti Bojana i Bojan Maljević započeli su rad sa Stevanom Koprivicom, a onda sam se uključila i ja. Imali smo neku vrstu „writers rooma“ s rediteljem Goranom Gajićem, gde smo razgovarali o likovima i razvoju radnje. To je vrlo koristan proces, u Americi je „writers room“ obavezan kada se pripremaju velike serije, pre nego što se uđe u detaljno pisanje scenarija. Volim ovaj način rada, preispitivanje ideja i razvoj priče ide mnogo brže, i ako imate saradnike na istoj talasnoj dužini, divno je ovako raditi. A samo pisanje je usamljenički proces, tako da nije loše malo se družiti s kolegama pre nego što se osamite i krenete da otvarate dušu nad praznim ekranom kompjutera.
Da li ste uloge pisali za određene glumce?
- Za neke uloge sam znala koji glumci će ih igrati. Ovog puta smo se uglavnom svi poznavali, govorim o srpskim glumcima koji su pored crnogorskih kolega ostvarili fantastične uloge. Nije često slučaj da kao pisac unapred znate podelu, meni to svakako pomaže. Čudno je to zamešateljstvo, poznajete nekoga privatno, delovi njegove ili njene ličnosti su vam pred očima, dok u isto vreme u likove unosite i deo sebe, svog iskustva ili iskustva bliskih ljudi. Stvaranje serije je timski rad, na kraju je veoma teško razmrsiti gde se i kako tačno odvijao put do završnog trenutka kada serija stigne pred gledaoce.
U seriji vidimo da ste koristili motive iz slovenske mitologije.
- Od početka je postojala ideja da serija sadrži dozu mistike i dugo smo se bavili pitanjem na koji način je najbolje sprovesti tu liniju. Brzo smo se složili da ne želimo da se bavimo jeftinom simbolikom. U jednom razgovoru s Gajićem sam rekla da je „nemilo mesto“ više duhovna nego fizička kategorija i da je ono u stvari u našim glavama. Svi imamo svetlu i mračnu stranu, pitanje je samo kako se čovek s tim nosi, koji deo sebe hrani i neguje. Likovi u seriji nose to nemilo mesto u sebi i pokušavaju da se s njim izbore kako najbolje umeju. Njihov teret su tajne iz prošlosti, laži kojima se služe misleći da će tako sebi i svojima olakšati život. Međutim, vreme za naplatu uvek dođe u nekom trenutku, i to je srce serije.
A mitologija?
- Od mitologije, koja je kao neki začin u priči, više nas je zanimalo da se bavimo odnosom roditelja i dece, gubitkom poverenja, činjenicom da je istina, koliko god bolna, na kraju ipak lekovita. Živimo u vremenu laži, lokalno i globalno, i meni je najzanimljiviji bio taj aspekat priče. Kako se to odražava na čoveka na mikronivou. Periša, jedan od glavnih junaka, živi laž dok ga istina razara iznutra. Zbog toga stradaju svi njegovi odnosi i on je stavljen pred odluku da li da nastavi kao dosad ili da prizna istinu, za koju strahuje da će ga uništiti... Serija je nesvakidašnja mešavina više žanrova, svesni smo bili da neće biti za svačiji ukus. Pratili smo ono u šta verujemo, što je nama zanimljivo i gledaoci su na to reagovali.
Nemate samo iskustvo pisca već i glumačko, ispred kamera. Igrali ste u kultnoj seriji „Balkan ekspres“. Kako pamtite te dane i zašto ste odustali od svoje prve ljubavi?
- Igrala sam u filmu „Balkan ekspres“ kao devojčica. Pamtim to iskustvo kao neki divan san. Bila sam klinka i snimala s Draganom Nikolićem, Borom Todorovićem, Oliverom Marković, Tanjom Bošković... To su veliki ljudi i umetnici, lafovi raskošnog talenta i neverovatnog duha. Tužna sam što nas je većina napustila. Za mene je to bila igra, uživala sam u snimanju. Ali ja se ipak bolje osećam iza kamere. Pisala sam od malih nogu, fascinirana sam ljudskom psihologijom, našim izborima, načinima na koje prolazimo kroz oluju i s vremena na vreme mirno more zvano život. Pisanje je mukotrpan, ali i zanimljiv proces kroz koji pokušavamo da shvatimo i prihvatimo svet oko sebe.
Kurir.rs / Ljubomir Radanov
Foto: Printscreen, Dušan Todorović