Distopija... Razvoj tehnologije poslednjih nekoliko decenija doveo je do toga da je skoro nemoguće izbeći praćenje koje sprovode tehnološke kompanije i države
Kina je skeniranjem lica ukinula anonimnost na internetu, FBI je upozorio da nas hakeri prate preko pametnih televizora, Australija je uspostavila novi sistem snimanja i detektovanja vozača koji koriste mobilni...
Ove vesti koje su obeležile prethodnu sedmicu pre dve decenije delovale su kao nešto što je moguće samo u distopijskim svetovima iz dela poput „1984“ Džordža Orvela, „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija ili „Suvišni izveštaj“ Filipa K. Dika. Međutim, danas, 70 godina od objavljivanja romana o društvu Velikog brata, mi živimo u njemu - kamere sposobne da prepoznaju lica i izvlače podatke o prolaznicima dominiraju metropolama, sateliti beleže svaki pokret na planeti, radnici velikih fabrika se čipuju, a korporacije preprodaju podatke koje su dobile sa naših pametnih telefona, kompjutera i satova. I više niko ne zna da li je moguće zaustaviti to galopirajuće otimanje slobode.
Mreža špijuna
Vlasti nadziru stanovništvo od nastanka prvih država, i to pomoću mreža špijuna i doušnika, ali pravi masovni nadzor počinje razvojem tehnologije krajem četrdesetih godina. Prvi poznati program za praćenje stanovništva je ECHELON, koji su 1971. zajednički uspostavile SAD, Kanada, Britanija, Novi Zeland i Australija. On je korišćen za prisluškivanje telefona, praćenje faksova, satelitskih emisija, interneta... i razotkrio ga je tek Evropski parlament 1999.
Međutim, iako se uvek spekulisalo o tome da države prate šta obični ljudi rade, prvi koji je potpuno razotkrio nivo špijuniranja u nekoj državi bio je Edvard Snouden, američki obaveštajac i uzbunjivač. On je preko Vikiliksa i najuglednijih medija objavio dokumenta sa dokazima da ove američke agencije, tvrdeći da štite državu od terorista, u stvari špijuniraju i svoje građane, ali i ljude širom planete.
- Radio sam za CIA. Radio sam za NSA. I video sam kršenje zakona i ustava i, što je još gore, osnovnih ljudskih prava. Vlada je imala programe za nadzor i u zemlji i u inostranstvu. U suštini, sve što su mogli da prate i nadziru, oni su pratili. Ljudi se pitaju - pa zar im to nije posao. Možda je to čudno, ali nije. Grupa zvaničnika predvođena potpredsednikom Dikom Čejnijem je posle 11. septembra 2001. napravila plan potpunog nadzora. Kada sam to objavio, digla se prava buka, ali ni sad, posle šest godina, ništa se nije desilo i niko nije odgovarao - rekao je Snouden nedavno u podkastu „Joe Rogan experiance“.
Niko nije odgovarao
Sve greške koje je vlada napravila su zaboravljene, dodao je, a nadzor je sve prisutniji.
- Samo nošenje telefona u džepu dovoljno je da mogu da vam prate pokrete jer svaka bazna jedinica to beleži. Postoje snimljeni svi dosad vođeni razgovori. A danas, gde god da se okrenete, ljudi gledaju u telefone. Ovi uređaji su neprestano povezani. I ljudi kupuju Aleksu, koriste OK Gugl, imaju Siri. Pune su im kuće takvih uređaja, uključenih mikrofona. Vlade i kompanije poput Fejsbuka i Gugla danas prikupljaju sve podatke o vama u nadi da mogu da ih iskoriste kasnije, ako im zatrebaju. Te kompanije i vlade znaju sve o nama, a mi ne znamo skoro ništa o njima - tvrdi Snouden.
Zbog toga što je raskrinkao sopstvenu vladu, ovaj uzbunjivač danas živi u Rusiji, a Amerika se sprema da mu sudi.
- Za mlađe generacije internet nije neka izdvojena mreža za obavljanje nekoliko akcija. Nije ono što su bili pošta ili telefon. Danas je internet epicentar našeg sveta, mesto na kome se skoro sve obavlja. Tu se stvaraju prijateljstva, biraju knjige i filmovi, organizuju se politički aktivisti, čuvaju najtajniji lični podaci... Pretvaranje te mreže u sistem masovnog nadzora ima implikacije kakve nisu bile zamislive u ranijim totalitarnim sistemima. Pretvaranje interneta u sistem masovnog nadzora znači ubijanje njegovog potencijala. Što je još gore, to pretvara internet u oružje represije kakvo nije viđeno u ljudskoj istoriji - piše američki istraživački novinar Glen Grinvald u knjizi „Nema mesta za skrivanje: Edvard Snouden, NSA i državni nadzor“.
Uvek sve znaju
- Ako vam je potreban argument da živite u naučnofantastičnom svetu, samo pogledajte u svoj telefon. Ovaj slatki, tanki i neverovatno moćni alat postao je centar u našim životima toliko da i ne razmišljamo o tome. Deluje sasvim normalno da ga izvučete iz džepa, gde god da ste na planeti, i da pričate s nekim na ko zna kom delu planete. Ali svakog jutra, kad uzmete telefon u ruke, pravite sporazum s operaterima: „Hoću pozive, a zauzvrat kompanija uvek zna gde sam.“ Ovo je veoma intiman vid nadzora. Telefon prati gde živite i gde radite. Prati gde provodite vikende i večeri. Prati koliko često idete u bar i da li vozite brzo. Prati i s kim se srećete i pored koga spavate. Ovi akumulirani podaci mogu bolje da odslikaju vaš dan nego vi sami. Još 2012. naučnici su uspeli da ovakve podatke iskoriste da s preciznošću pretpostave i šta ćete da uradite u naredna 24 sata - piše Brus Šnejer, američki kriptograf, kompjuterski stručnjak i pisac, u knjizi „Podaci i Golijat: Skrivena borba za prikupljanje podataka i kontrolu nad vašim svetom“.
Kako naglašava, pre mobilnih telefona, da bi vas neko pratio, bio je neophodan privatni detektiv.
Zastrašivanje masa
- Sada to nije potrebno. Telefon automatski prikuplja podatke i svi oni su tu da ih neko pokupi. Vlade koriste ovo da kontrolišu mase. Postoji cela industrija posvećena praćenju u realnom vremenu - kako kupujete i šta, pa vam onda tako stižu i reklame. Postoje kompanije koje na osnovu ovih podataka prave profil svakog od nas. Tehnološke kompanije nam poklanjaju aplikacije koje prate svaki naš korak preko GPS, a sve to koriste i državne agencije, poput američke NSA ili britanskog GCHQ. Tehnologija daje vladama i korporacijama ogromne sposobnosti za masovni nadzor, a on je opasan jer omogućuje diskriminaciju i čini nas manje bezbednim. Moramo da shvatimo opasnost toga i da se borimo - navodi on.
Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović Foto: Shutterstock