BEOGRAD - Maja J., zaposlena u jednoj beogradskoj apoteci, morala je da svojoj šefici donese potvrdu o tome da slavi Svetog Nikolu, kako bi dobila slobodan dan i otišla kući u jedan grad u unutrašnjosti.
Kako je kazala, u lancu apoteka u kojem radi protekla tri meseca, ovo je postala uobičajena praksa.
- Kako radim samo radnim danima, najavila sam početkom decembra da mi je u četvrtak 19. slava i da će mi biti potreban slobodan dan koji mi sleduje po zakonu. No, šefica me je na to sumnjičavo pogledala, kazala mi da i druga žena, koja je obično sa mnom u smeni, slavi Nikoljdan. Pitala me pokušavam li to da se izvučem sa posla i kako ona može zna da mi je baš Nikoljdan slava. Potpuno zbunjena, krenula sam da se pravdam, ni sama ne znajući kako se slava dokazuje - kazala je ona.
Njena šefica je za to imala rešenje - tražila je potvrdu od sveštenika, i to porodičnog sveštenika, iz Majinog rodnog grada.
- Šta ću, otišla sam kući i pravo kod prote da mi napiše potvrdu da slavim Nikoljdan. Prvo je mislio da se šalim. Onda ni on nije znao šta da napiše... Na kraju je ispisao cedulju i pozvao starešinu koji je to stavio pečat crkvene opštine. Potvrdu sam odnela šefici, a onda je nekako ispremeštala smene da bismo taj dan i koleginica i ja bile slobodne - dodala je Maja.
Svetinja, a ljudi lažu?!
Raspitujući se kod kolega, ubrzo je saznala da je ovo postala praksa u firmi i da se o tome ko koju slavu slavi vodi pažljiva evidencija.
- Izgleda da su na drugim radnim mestima ljudi lagali. Ako bi morali da rade, primera radi, 2. januara, govorili bi da slave Svetog Ignjatija i tako novogodišnje praznike produžavali za još 24 sata.
- Onda bi se napravili ludi, pa opet tražili slobodan dan za pravu slavu. Izgleda da je jedan kolega, koji uopšte ne slavi, svake godine obeležavao nekog drugog sveca, ako je slutio da će tog dana biti više posla ili mu se, prosto, nije radilo - kaže ona.
Čak i na njenom poslu, ističe, ovo ipak bili izolovani slučajevi.
- Nikome, naravno, ovo nije bilo smešno, ni promoćurno. Slava je svetinja! To nije slobodan dan koji ti, jelte, "pripada", već vreme koje treba da posvetiš svom svetitelju, onom koji pred Bogom moli za tvoju porodicu i tebe. Prvo sam bila ljuta na šeficu što me naterala da od sveštenika tražim potvrdu, ali sada je razumem i saglasna sam sa njom što ne da da se od ovog pravi sprdnja - tvrdi Maja.
Dodaje kako njena mlađa sestra u šali kaže da je samo pitanje dana kada će i tetkice u studentskoj menzi početi da studentima traže potvrde od sveštenika da poste, kako bi ih pustile da jedu ribu.
- Moj sveštenik mi je rekao da sam prva koja mu je tražila potvrdu za slavu. Većina parohijana radi u našem malom mestu, gde i poslodavci po prezimenu znaju kada njihovi zaposleni slave, te prevare nema, a verujem da nikome ne bi ni pala na pamet - napominje Maja.
Sa druge strane, beogradski sveštenici kažu da je praksa retka i nova, ali da su čuli da postoji.
- Čuo sam da se to negde dešava, ali dosad nisam imao takav zahtev. Pisali smo potvrde našim parohijanima za druge stvari, tipa članovima hora koji je trebalo da nekuda sa nama putuju na radni dan, ili vernicima koji su posećivali hramove na Kosovu i Metohiji. Da mi se parohijan obrati sa molbom da mu napišem potvrdu da slavi određenu slavu, svakako bih to uradio. Važno je i dobro da ljudi slave, ali naravno da ne možeš imati više od jedne slave i zloupotrebe nisu u redu - rečeno nam je iz Hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Novom Beogradu.
Kakvo je vaše iskustvo sa poslodavcem ali i sa kolegama...
(Kurir.rs/Telegraf)