Sa prvim jesenjim danima približavaju se i naše Krsne slave. Krsna slava je svojstvena samo Pravoslavlju u Srba, i to je zaista najlepša karakteristika našeg crkveno-duhovnog, kao i porodičnog života. Ma gde se nalazili i ma pod kakvim okolnostima živeli, Srbi su tokom čitave svoje istorije, od primanja Hrišćanstva pa sve do danas, uvek na poseban način obeležavali dan svoje Krsne slave.
U nekim našim krajevima Slava se i dan-danas zove još i Krsno ime, što je možda i najtačniji naziv tog dragocenog obeležja naše vere, jer proslavljajući određenog Božijeg ugodnika koji je naš zaštitnik, mi se ujedno sećamo i onih davnih predaka naših koji su, primajući Hrišćanstvo, i pristupajući Svetoj tajni krštenja, primili i zavet proslavljanja onog svetog, ili svetitelja, koji se praznovao toga dana kada su kršteni, piše za Pravoslavlje, protoprezviter-stavrofor prof. dr Miloš M. Vesin
Krsna slava je od samog svog nastanka bila porodični praznik, i to porodice kao prevashodnog simvola male, domaće Crkve. Treba napomenuti da su Srbi i pre primanja Hrišćanstva imali svoje „slave“, to jest imali su kućna božanstva. Osim toga, u Srba je jako bio razvijen i kult preminulih predaka. Primanjem Hrišćanstva Srbi su, u svome životu, dobili i jednu novu, do tada nepoznatu dimenziju duhovnog slavlja, a to je Sabornost, kao jednu od najbitnijih osobina Crkve Hristove.
Vera u vaskrslog Hrista je jedina stvarna potvrda duhovnog jedinstva između nas i naših usnulih predaka. Svaki Božiji ugodnik koga proslavljamo kao zaštitnika naše porodice, našu Slavu, tj. naše Krsno ime, bio je i jeste svedok vaskrslog Hrista. Proslavljajući, dakle, svete kao naše nebeske zaštitnike, nebeske prijatelje, mi u stvari ispovedamo veru u vaskrslog Hrista Koji je proslavio one koji su, poslušavši Njegov poziv i pošavši za Njim, u potpunoj predanosti Bogu i u asketskim naporima, izvršili dve najveće Hristove zapovesti – onu o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem (vidi Mt. 22:37–39).
Proslavljajući svoga porodičnog zaštitnika, svetog Božijeg ugodnika, svaka porodica zapravo proslavlja Hrista i Njegovu Bogomajku, pobeđujući time stvarnost biološke, dakle fizičke smrti jer u Gospodu raspetom i vaskrslom porodica doživljava svoje zajedništvo i sa onim članovima koji su usnuli u Gospodu.
Suština Krsne slave je u proslavljanju imena Božijeg, kao i u proslavljanju Božijeg ugodnika – svetog koji je zaštitnik našega doma, ali i u molitvenom sećanju svih onih u Gospodu usnulih predaka, onih koji su pre nas na zemlji živeli, isto Krsno ime slavili i to nam u nasleđe ostavili. Elementi i simvoli Slave jesu slavska ikona, sveća, žito, kolač i vino.
Nažalost, još uvek ima među nama onih koji na slavsko žito gledaju kao na žito koje se sprema svecu za dušu, pa ako se u njihovim porodicama slavi, na primer, Sveti Arhangel Mihailo, ili Sveti prorok Ilija, oni tada ne spremaju žito jer je to po njihovom tumačenju živi svetac. Treba uvek imati na umu da slavsko žito i žito koje se priprema za parastos pokojnicima nije jedno te isto!
Ono što je isto jeste da je, u oba slučaja, žito poznati biblijski simvol vaskrsenja (vidi Jn.12:24). Međutim, po svojoj funkciji i nameni, slavsko žito se razlikuje od žita za pokoj duša preminulih.
A to nam postaje jasno iz samih reči molitve koja se čita prilikom osvećenja slavskoga žita, gde se kaže: Ti svedobri Care, blagoslovi i ovo semenje sa raznim plodovima i osveti one koji ih jedu jer služitelji Tvoji prineše ovo u Tvoju slavu, i u čast i spomen (ime svetog), i u pomen onih koji umreše u blagočestivoj veri. Onima koji ovo spremiše i spomen vrše ispuni, Blagi, sve molbe na njihovo spasenje i da okuse Tvoja večna dobra.
Dakle, kada je reč o slavskom žitu, ono objedinjuje Boga, svetog ili svetitelja koga praznujemo, kao i sve žive i one u Gospodu usnule članove porodice, a kada je, s druge strane, reč o žitu namenjenom za pokojnika, tada je, našom verom u vaskrslog Hrista, žito vidljivi izraz te vere, ali i molitvenog zajedništva sa preminulim. Ako tako shvatimo i doživimo suštinu vidljivih elemenata Slave, biće nam više nego jasno da one porodice koje ne spremaju slavsko žito oduzimaju time od svoje Slave jedan od najbitnijih elemenata. Shvatanje da je žito namenjeno kao „parastos svetom“ je ne samo pogrešno nego je i tužni znak prisustva paganskog, dakle nehrišćanskog verovanja. Svakog svetog, ili svetitelja, Bog je proslavio i svaki Božiji ugodnik je naš nebeski zastupnik pred Ocem nebeskim.
Pogrešnim shvatanjem, pa onda i činjenjem, da je žito namenjeno svetom za dušu mi ispovedamo ne tek jeretičku, već i direktno bogohulnu ideju da su svetima potrebne naše molitve. A zapravo je obrnuto – mi smo ti kojima su potrebne zastupničke molitve naših nebeskih prijatelja i zaštitnika, svetih Božijih ugodnika.
Na obred osvećenja slavskoga žita se odmah nadovezuje i čin rezanja slavskoga kolača. Slavski kolač bi trebalo da se umesi sa osvećenom svetom vodom. Ako sveštenik nije u prilici da poseti svaki dom neposredno pre Slave, kao u ovim uslovima ovde, onda se slavski kolač mesi sa malo bogojavljenske vodice, koju svaka porodica čuva tokom cele godine.
Danas se veoma često čuje pitanje: Kada jedna porodica može i treba da počne sa proslavljanjem svoje Krsne slave? Odgovor je i kratak i jasan: odmah! Drugim rečima: čim se osamostali. Današnji način osamostaljivanja je neretko sasvim drugačiji nego što je to bilo u prošlosti našega naroda. Sasvim je neprimereno da jedna kompletna i samostalna porodica u Americi ne slavi svoju Slavu, i to samo zato jer je još uvek živ otac ili stariji brat u starome kraju. Neka Bog poživi sve naše očeve i stariju braću tamo, ali i mi i naša deca ovde imamo ne samo pravo nego i hrišćansku i porodičnu čast i obavezu proslavljanja Krsnog imena.
Porodice koje su u žalosti greše ako ne slave Slavu jer ona nije u jelu, piću i pesmi nego, pre svega, u molitvi! Sasvim je u redu da porodica koja je u žalosti ne poziva goste i ne priprema veliki ručak ili večeru, ali nije u redu ako na dan Slave ne pripremi sveću, žito i kolač, jer pomenuti elementi Slave i jesu, između ostalog, kao što rekosmo, vidljivi znak našeg zajedništva sa preminulim članovima porodice, ali jedino i samo u vaskrslom Hristu! Slavski kolač je simvol Hrista kao Hleba života, a žito simvol vaskrsenja. Takođe, mnoge naše srpske pravoslavne porodice su uoči Slave i na dan Slave mnogo više zaokupljene pripremanjem ogromnih količina hrane i spremanjem kuće za doček gostiju, nego što pred Slavu vode računa o spremanju, preispitivanju i čišćenju svojih duša i svojih savesti.
Krsna slava je prvenstveno porodični praznik, a ne praznik za goste. Gosti su, naravno, dobrodošli, ali toga dana prednost treba da je na strani porodičnog zajedništva, mira i harmonije, a to se najbolje i najlepše gradi molitvom. Pre svega molitvom u hramu na svetoj Liturgiji. Zajednički odlazak u crkvu na Liturgiju i, osobito, zajedništvo u Čaši spasenja, tj. svetom Pričešću, najbolje učvršćuju ono čega je danas, nažalost, sve manje, a to su – mir i sloga u porodici!
Želeći vam svima da u miru i zdravlju dočekate i provedete dan svoje Slave, bez obzira da li vam je Slava za koji dan, nedelju, ili mesec, dozvolite mi da vas, na kraju, nešto od srca zamolim: setite se, Boga radi, o danu svoje Slave i onih koji su u nevolji, a možda baš istu Slavu slave kao i vi. Da bi vaša slavska radost zaista bila potpuna, a da bi vaša deca shvatila smisao Slave kao zajedništva svih u Hristu i sa Hristom, pomozite onima na čijoj se trpezi, ni o slavskom, ni o ma kom drugom danu, neće naći ni delić onoga što se kod vas podrazumeva. Toliko je danas porodica koje zaista teško žive i zamislite koliku biste radost učinili nekoj znanoj, a još više neznanoj porodici, poslavši im svoj dar.
I nemojte misliti da bi to bila milostinja! Daleko od toga! To bi, zapravo, bio dar Bogu. Ako vi lično ne poznajete nikoga kome bi tako šta bilo od pomoći, raspitajte se kod drugih parohijana, ili, još bolje, kod svog sveštenika. Saznaćete i kome i kako bi trebalo pomoći.
Kurir.rs/Pravoslavlje, novine Srpske patrijaršije Foto: Profimedia