Od ovih nasilničkih pritisaka organizatori neće imati nikakvu (političku) korist, a RTS neće biti bolji, navodi Milivoje Pavlović, predsednik Programskog saveta RTS
U prvim godinama razvoja nase televizije, u vreme bezobalne fascinacije slikom sa malog ekrana, gledaoci su se pismeno obraćali novom tehnološkom čudu najčešće ovako: "Draga Televizijo..." Ovakvo epistolarno oslovljavanje govorilo je, osim ostalog, i o nedodirljivosti novog medija.
Danas naša televizija nastoji da uspostavi neki vid dvosmerne komunikacije s onima koji je finansiraju i zbog kojih postoji. Organizuje javne skupove i ohrabruje građane da slobodno i otvoreno kažu šta im se dopada, a šta treba menjati kako bi program bio bolji. Teži se nekoj vrsti društvene saglasnosti o sadržaju i kvalitetu programa, odnosno - ako to nisu prejake reči - RTS želi da se programska politika artikuliše odozdo naviše. O toj obavezi, koja nije samo formalna, ima nekoliko članova u Zakonu o javnim medijskim servisima. Za animiranje građana da govore o programu i za organizovanje javne rasprave, zaduženo je posebno, relativno autonomno telo - Programski savet RTS.
Možda malo preslobodno, nazvao sam ga organom horizontalne odgovornosti. Čitave ove jeseni, članovi Programskog saveta obilaze Srbiju i beleže šta građani misle o televiziji (i radiju). Pre neki dan, u samom sedištu RTS, Takovskoj 10, održana je završna sesija ovih razgovora. Došlo je oko stotinu ljudi, a njih tridesetak je otvoreno i argumentovano ocenjivalo domete javnog servisa. Jednu su hvalili, drugi kritikovali pojedine segmente; u celini, razgovor je bio primer slobodnog i kulturnog dijaloga u kome su se postovali različiti interesi, i sve druge različitosti.
Složili smo se s većinom ocena, uključujući i kritičke opaske. Bilo je saglasnosti oko stava da ovakav vid javne kontrole javnog servisa treba negovati i unapređivati, pogotovu u društvu opterećenom brojnim socijalnim i drugim napetostima.
Ali, već sutradan, jedna znatno malobrojnija grupa ljudi (koja možda sebi pripisuje druge izvrsnosti) došla je pred televiziju s motkama, transparentima, megafonima, farbom, testerama, vešalima i drekom; blokirala je ustanovu i ometala zaposlene na televiziji u naporu da realizuju neke od raznorodnih zahteva građana s jučerasnjeg skupa.
Što je još gore, ovi bukači - prilično unisoni u gledanju na puralozam interesa - predstavljali su sebe kao sinonim demokratije, a neki su i na čelu stranaka koje demokratiju imaju u imenu.
Bez obzira na činjenicu da pojmovi demokratija i kultura nisu jednoznačni, belodano je da ovakvi skupovi (osmočasovna "deblokada blokadom") ne mogu doprineti uspostavljanju minimuma kompromisa između razlika koje objektivno postoje.
Od ovih nasilničkih pritisaka organizatori neće imati nikakvu (političku) korist, a RTS neće biti bolji.