Tijana Milošević imala je samo 18 godina kada je stala na scenu kao kapiten orkestarskog tima Beogradske filharmonije.
I danas verovatno najmlađi koncert-majstor na svetu, poslednjeg radnog petka u godini, odvojila je nekoliko minuta za razgovor za Kurir i podelila je s nama tajne njenog drugog doma na Studentskom trgu 11, ali i odrastanja uz slavnog oca Božidara Bokija Miloševića.
Kad s prozora Filharmonije bacite pogled na 2019. godinu, šta vidite?
- Mnogo nasmejanih beba, duge aplauze na Kolarcu, ali i ozarena lica publike iz manjih gradova. Tokom 2019. bili smo u Staroj Pazovi, Smederevu, Novom Sadu, Banji Koviljači, ni Bijeljina nam nije bila daleko. Posebno smo ponosni kada publici iz cele Srbije pokažemo da je ovo i njihova Filharmonija.
Kakve su vam želje za 2020. godinu?
- Da ne pada kiša na narednom koncertu na otvorenom, za početak. Kao i da uspešno istrčimo tu ludu maratonsku trku koju planiramo zajedno s Dortmundskom filharmonijom 21. juna 2020. U istom danu ćemo naizmenično izvesti sve Betovenove simfonije na Kolarcu, a sedam dana kasnije, taj koncertni poduhvat ćemo ponoviti u Dortmundu. Kod nas nema ništa skromno.
Kakav je osećaj predvoditi tolike umetnike? Da li su vas uvek slušali?
- Osećaj je neopisiv. Velika je moja ljubav prema poslu, muzici, kolegama. To oni znaju i mi zajednički uživamo na sceni. Tu sam da ponekad usmerim, zajednički dolazimo do rešenja i na sceni svi daju srce, um pred našom vernom publikom.
Nas sve zajedno predvodi muzika i to je jedna specifična razmena informacija; najrafiniranija komunikacija je muzika.
Da li vam je 31. decembar važan dan u životu?
- Da. Tada je mom tati rođendan.
Koji doček iz detinjstva posebno pamtite?
- Miloševići su veoma vesela familija. Nova godina je uvek bila za tatu radna, a za sestru Kseniju, mamu i mene opuštajuća, neradno vesela. Bile smo sestra i ja baš male, i proslava je bila na Tari u hotelu „Beli bor“. Čini mi se da je bila 1986. godina. Velika ekipa muzičara i pevača je bila, moj prvi maskenbal se odigrao tada. Mama nas je maskirala u ulične svirače, ja sam imala violinu, a Sena je nosila male daire. Naša maska je pobedila te večeri, a pesma „Ti si moja čokolada“, koja je tada bila veoma slušana, ima posebno mesto u mom sećanju. Nekako je celo to veče meni ostalo urezano kao posebno. S tatom sam plesala dugo, a kad nisam bila na podijumu, mi klinci muzičara išli smo po hotelu i kucali ljudima na vrata i sakrivali se. Iz one perspektive je to bila ultrazabava. Prvi put sam tada stala na skije i veoma zavolela Taru.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov Foto: Marko Đoković, Damir Dervišagić