Uspeh Milana Marića odavno je prevazišao granice Srbije. Godinu 2019. u njegovoj karijeri obeležila je nagrada u Berlinu, kao i snimanje serije „Državni službenik“, koju ćemo gledati 2020. godine na TV kanalu Superstar.
U novogodišnjem intervjuu za Kurir mladi glumac priznaje da se plaši euforije povodom ovog praznika i otkriva da je svakome od nas potrebna promena.
Serija „Državni službenik“ obeležila je prvu polovinu 2019. godine, a trenutno snimate nastavak. S kakvim glumačkim izazovima se u nastavku borite?
- U drugoj sezoni se bavimo Lazarevom reakcijom na stvari koje su se izdešavale na samom kraju prve sezone. To je odnos sa ženom, za koju se ispostavilo da je agentkinja, koja je započela odnos s njim zato što joj je dodeljen kao zadatak, i njegov odnos prema službi, koja se na kraju okrenula protiv njega. Zapravo se bavimo reakcijom čoveka kome su glavna dva postulata u životu dobrano uzdrmana.
Da li je uloga Lazara konačno po vašoj meri?
- Još uvek ne znam šta je moja šoljica čaja u poslu, jer imam osećaj da ima mnogo prostora za razvijanje i upoznavanje sebe da bih mogao da kažem - to je to, po mojoj meri.
Jedno od pitanja koje se samo nameće, kad se već uveliko snima i nastavak, može li Lazar kao mali čovek da pobedi sistem i službu protiv koje je ustao?
- Naivno bi bilo da posle svega što se događa oko nas pomislimo da jedan čovek može da promeni ceo sistem, pogotovo tako jak sistem kao što je služba, ali mislim da svaka promena prvo kreće od koraka jednog čoveka. Za bilo kakvu promenu potrebni su želja i svest šta je to što želimo da menjamo. Lazar je pokušao da promeni stvari, završio je tako što su pokušali da ga ubiju oni koji su mu do juče čuvali leđa. Mislim da vam se odgovor na pitanje nameće sam.
Niste zbog TV zapostavili ni uloge u pozorištu, trenutno igrate u dva pozorišna hita - „Lorencačo“ i „Ko se boji Virdžinije Vulf“. Kako birate uloge u pozorištu? Čime se vodite?
- Pozorište mi je potrebno. Pozorište je moj idealan beg od svega. A s druge strane, siguran sam da je mladom glumcu pozorište neophodno na putu glumačkog sazrevanja.
U životu su vam, uz glumu, najvažniji ljubav i sloboda. Da li uspevate da ih ostvarite i šta su prepreke za slobodu i ljubav?
- Ne znam. Na to pitanje ljudi pokušavaju već hiljadama godina da daju odgovor i još uvek nismo ni blizu. Po mom iskustvu, prepreke smo uglavnom mi sami, samo što to ne priznajemo, nego na to kalemimo raznorazne razloge i prepreke, u koje se vremenom sve više upetljavamo, do trenutka u kojem je taj čvor toliko veliki da i sami dižemo ruke od pokušaja da ga otpetljamo.
Da li vam je važan dan u životu 31. decembar?
- S godinama mi je sve manje važan, a počinje sve više da me plaši ta euforija u koju svi zapadnemo. Zapravo, uznemirava me to što ljudi imaju potrebu za novim početkom i na tu potrebu se osvrnu samo pet-šest dana uoči Nove godine.
Koji doček posebno pamtite?
- Trudim se da živim i radim tako da mi svaka godina bude bolja od prethodne, pa je svaki sledeći doček bolji od onog prošlog. Tako će, nadam se, biti i ove godine.
(Kurir.rs / LJ. R. / Foto:EPA)