"Želim da se moj brat i ja vratimo kući", " želim da vidim Pariz", " želim da ozdravim i idem kući", samo su neke od želja ljudi bez vlastitog doma koji su utočište našli u Prihvatilištu za odrasla lica u Kumodraškoj ulici
Dok većina građana dočekuje Novu 2020. godinu u društvu svojih najmilijih 125 osoba koje nemaju svoj dom utočište od mraza i gladi našlo je u Prihvatilištu za odrasla lica u Kumodraškoj ulici.
Ove ljude željne pažnje i topline u novogodišnjoj noći iznenadila je ekipa Kurira i obradovala ih tortama i kolačima iz poslastičarnice “Golub”.
Iako nemaju klasičan doček Nove godine za 125 korisnika osoblje Prihvatilišta spremilo je svečanu večeru, dok su jelku ovi ljudi sa društvene margine okitili sami.
Za večeru je na meniju bila čorba, pekarski krompir, šnicla, ruska salata i sok, a nije izostala ni torta za dezert.
Posle večere većina korisnika Prihvatilišta potražila je mesto u trpezariji da uz TV program dočekaju Novu godinu i novu nadu u bolje dane.
- Imamo puno nepokretnih korisnika koji će novogodišnje veče provesti u sobama, dok će ostali u sali gledati novogodišnji program. Većina njih starija je od 65 godina. Tokom decembra pravili su novogodišnje čestitke i kitili jelku. Pravili smo i drvo želja i oni su tu pisali svoje želje. Neke od želja su “želim da mi sin i supruga budu zdravi", " želim da se moj brat i ja vratimo kući", "želim da vidim Pariz", "želim da ozdravim i idem kući".. A najlepša poruka na drvetu želja glasi “moja želja se ispunila, ušla mi je u srce i neće da izađe" - kaže za Kurir Nevenka Nikić Simatković, direktorka Prihvatilišta za odrasle.
U Prihvatilištu za odrasla lica zatekli smo i Igora Repajića iz Beograda koji je zbog bolesti igubitka posla u Prihvatilištu našao dom.
- Najveća želja mi je da ozdravim, da se pokrenem i da nastavim tamo gde sam stao. Osoblje u Prihvatilištu je divno, ovde sam stekao i prijatelje, ali bih voleo da ozdravim i da samostalno mogu da se izdržavam ako ne uspem da dobijem invalidsku penziju - kaže Repajić.
Nisu svi tužni
Iako ih je život saterao u ćošak većina ljudi u prihvatilištu ne gubi nadu da će jednog dana uspeti da se vrate normalnom životu kakvim su živeli dok ih igra sudbine nije ostavila same i na ulici.
- Oni su različiti i različitih priča i sudbina. To su ljudi u stanju socijalne potrebe. U Prihvatilište su dospeli zbog starosti, bolesti ili zato što porodica ne želi da brine o njima ili nemaju adekvatne mogušćnosti da brinu o njima. Ipak nisu svi tužni. Našli su ovde neko utočište i topao dom i hranu, a ono što je najbitnije je da im vratimo samopoštovanje koje su izgubili. Nije najbitnija materijalna strana – ističe Nikić Simatković.